Žurnal

U ime Ujedinjene Galaktičke Federacije… ne, ovaj, u ime Imperije, hapsim tebe, Žan Luče Pikar… Ne, Žan Lo, zbog svih prestupa protiv Imperije.

Uz tresak kapija pade iz nas, podigavši oblak prašine koji već mračan hodnik učini još neugodnijim.

Šta… kakav… Gde sam… Još mi zvoni u glavi od batina koje sam dobio od one prerasle krave.

Da li su prethodne dve pobede bile posledica puke sreće ili samo fantastične veštine, saznaćemo uskoro. Ispred nas – teren.

Ekstatični Bel je već uveliko ispred nas, grabi ka nadolazećoj armiji kao da je u pitanju čopor štenaca a ne armada đavola i koznačega.

Izlazak iz citadele, ispostaviće se, je manji problem. Ono što je veći problem, i to bukvalno, je ispred citadele.

Interesantno uređen ovaj zamak. Dosta poznat, doduše, ali nikako da skontam zašto… Sve me podseća na…na…

Ništa. Jedno veliko ništa. Ja gledao. Thorsten gledao. Arija gledala.
I ništa.

Nije lepo kad vam neko preti. Čak iako je taj neko poprilično zgodna lovica. Lovačica? Lovkinja?

Imati kičmu – to je izraz koji označava karakter, stav, lojalnost, snagu da se ostane dosledan svojim principima pod pritiskom. Zapamtite ovo.

Imam loš osećaj. I nije samo zbog ovog (ne)letećeg broda u koji smo se sklonili. Mislim, ne pomaže to što očigledno nije iz ovog sveta, čak je jasno da je iz drugog univerzuma™ ali nije samo to.

Kada čovek (ili dragonborn) stane na sekund i razmisli malo shvati da u beskonačnom toku vremena, naše postojanje bledi u ništavilu, poput traga stopala na pesku koji briše nadolazeći talas.

Svako gostoprimstvo ima svoje granice, pa tako i ovo u zamku porodice Elindor se bliži kraju.

Ja ne mogu da verujem koliko je nenormalan ovaj patuljak!
Mislim, svi su nenormalni, i ne bili posle ovoliko vremena u ovom podzemlju (dobro, sad smo u kuli, ali svejedno).

Prvo odmor. Na možemo ovako raspali ništa da uradimo. Treba nam malo da se sastavimo. Ja se još trzam, Astaroth još malo briše...

O odnosima tašte i zeta, od pamtiveka su se epovi spevali, šale se prenosile sa kolena na koleno, bardovi i lude zabavljaji kraljeve – jednom rečju, ti odnosi umeju da budu nezgodni.

Onaj crv nas je žestoko izmorio, dugačak odmor je baš ono što nam svima treba – masaža, bazen, toplo vulkansko kamenje…

Mislim da nam ovo podzemlje uopšte ne prija… Dobro, možda ovom malom rogatom i nije toliko loše, ali mi ostali se ne snalazimo baš najbolje.

Znam da svako od nas ima neku svoju malu čaroliju, čak i oni koji tu magiju ne priznaju (da, da Mando). Evo, uzmimo za primer baš njega, koji uporno tvrdi da magija ne postoji.

Stigli smo do rupe. Tamna je i vlažna, od svežih radova, čak i smrducka malo.

I snabdeli smo se.
Usput smo videli u daljini ljubičasti zrak koji je sunuo ka nebu, ali na drugom mestu nego ranije. Nije nas interesovalo.

“Hej Azdrače, evo pade veče, a gde si ti…”
Stara trubadurska pesma

Šokirani nestankom zvona, bacili smo se u potragu za zločincem ili zločincima koji su nam ga ispred nosa ukrali.

U šumu. Eto gde smo ispali. Mi, i zlatno zvono koje teglimo Thorsten i ja. Kako smo ispali iz portala, tako smo zveknuli o zemlju, još mi sve zveči u ušima, ne znam da li od pada ili od zvona… ili oba.

Misterija rešena – vrištao je prvo Akghngheh (velika buba), zatim Mando, a onda i mi ostali. Da nije bilo užasno bilo bi čak slatko. Ali nije.

Sve je nekako lakše danas. I sunce lepše sija, i ova obala nije uopšte tako loša… ni ovi leševi što se raspadaju malo ne smrde mnogo… Lep je dan.

ZMAJ!!!!!!! VELIKI. CRVENI. ZMAJ!
AAAAAAAAAAAAAAaaaaaaaaaAaaaaaaaAAAAaaAAaAAaAa

Jebo ja patuljke.
Mislim, ne konkretno, nisu baš ni neki bili, ali onako, jebo ih i ja, i orci i kamenje… Doduše, verovatno ih sad zaista jebu orci, ali brzam malo.

Odakle da počnem?
Svi smo debili!
Dan je započeo besmislenim lutanjem po šumi.

ragi dnevniče, ovo je bio jako čudan dan, dva, tri. Krenuo sam iz svog sela konačno u Phandalin pokrenut...