XIX session – PTSD

Kada čovek (ili dragonborn) stane na sekund i razmisli malo shvati da u beskonačnom toku vremena, naše postojanje bledi u ništavilu, poput traga stopala na pesku koji briše nadolazeći talas. Sve što stvaramo, čemu težimo, na kraju nestaje u zaboravu, ne ostavljajući ni trag o našoj prolaznosti. Sve što nam se čini značajnim, u kontekstu večnosti, postaje samo trenutna iluzija, senka koja se gubi u beskraju svemira. Naše brige, naše radosti, naši uspesi — sve to nestaje, jer vreme ne mari za naše postojanje. Ljudski život je kao jedan treptaj u velikom, beskonačnom moru vremena, gde se svaki trag pre ili kasnije briše, ne ostavljajući ništa za sobom… 

E jebo ja i nevidljivi prašak, i hidre (prave i lažne) i pustinju i čarobnjake, vreme, prostor, podzemlje i nadzemlje. 

Sve što sam uvek želeo je da upoznam pravog zmaja i da ostavim trag u svetu. Prvu polovinu sam uradio (i to čak 2 zmaja, doduše u svađi, ali dobro, ne biram sad), a ovaj drugi deo teško da ću moći da ispunim ako svako malo završim mrtav - što od prijateljske a što od neprijateljske vatre. 

Nego žurim, nisam još svoj posle svega što se zbivalo, pa bolje da posložim sve što mi  je u glavi.

I tako i bi - siđosmo niz rupu koristeći rampu koju je napravila prethodna ekipa i ja na kraju sleteh dole. U polumraku videsmo da se nalazimo na ostacima brojnih nesrećnih stanovnika ovog sela i jeza nas obuzme sve. I to je ujedno poslednje što smo videli - posuh nas prahom i svi postadosmo nevidljivi.

E sad, prva od mnogih mana ovog plana je došla na naplatu - em ne čujemo ništa, em ne vidimo ništa.

A ni hidra ne vidi ništa. I to joj ne smeta.

A nama smeta. I to mnogo.

Ispostavilo se da je plan u kome nas nekoliko koji treba da napadne hidru, pa makar ona bila lažna, a u kome niti vidiš nikoga drugog od saboraca niti ih čuješ jako glup.

Onako, baš.

I povrh svega, Oskoris nam je dao neki malo čudniji prašak za nevidljivost, jer se ne skida ni kad napadneš ni kad te napadnu - pa iako je nekom potrebna pomoć ili na primer, neki bard/paladin hoće da baci neki bless ili na bilo koji način da pomogne saborcima - NE MO ŽE!

I kao da to nije dovoljno - pošto smo bukvalno pored (lažne) hidre, njen zvuk probija i kad se to desi… puf… nestane hidra, a nestanu i sećanja. Recimo da se niko baš najbolje ne seća same borbe. Delom što je niko nije ni video, a delom što se većina seća u nekim prekidima da stoje sami u pećini punoj kostura i mlataraju levo desno ne znajući šta tu rade uopšte…

Ovako je bilo, samo se niko ne vidi

Kad smo sabrali utiske, sama bitka je otprilike išla ovako:

Astaroth se bacio na nju kao da mu je poslednje, zabode noževe uz bojni poklič (koji niko nije čuo doduše), Mando raspiči svojim topom, i svi krenusmo nezavisni jedni od drugih da sečemo, udaramo i spaljujemo. Arija baci vatrene lopte, ja kopljem probodoh glavu koja se pojavi pored mene… I sve je delovalo kao da ćemo uspeti. Odsekosmo jednu pa drugu glavu…

ALI…

Ujede glava mene i isisa mi energiju životnu - odjednom izraste hidri nova glava, umesto one koju smo isekli. Uradi to isto Astarothu.

I malo po malo, poče bitka drugi smer da dobija. I to uopšte ne dobar. 

Epilog je - jedna mrtva lažna hidra, jedan mrtvi dragonborn, jedan mrtvi štagoddajeAstaroth, i tri ranjena ali živa preostala člana naše družine.

“KUKU! KAKO?! ZAŠTOOOO?!?” - čuje se narikanje Thorstena. Arija potrešena stoji u uglu (verovatno zbunjena kako to da me nije sad ona ubila), Mando samo stoji, valjda je potrešen, ne vidi se. 

“VRATI SE ZMAGO, VRATI SEEEE” - nastavlja Thorsten i prosu lekoviti napitak po meni u nadi da će se nešto desiti.

“PROBUDI SE ASTAROTHE!” - lupi šamarčinu Astarothovom beživotnom telu Thorsten i sem što mu okrenu glavu više unazad nego što bi smelo, ne dobi nikakvu drugu reakciju. 

Kako ćemo sad, upitaše se Mando i Arija? Da li da nastave dalje u pustinju pa umesto Sesilije da probaju nas da ožive? Da li to uopšte može? Šta bi Astaroth rekao na to (sad ništa pošto je mrtav isto kao Ceca)? 

To je očigledno bilo previše za ovog istraumiranog patuljka koji posegnu za nečim za čim se potezati ne sme (nije to što mislite, sram vas bilo). 

Iz džepa izvuče Thorsten jednu kutijicu. 

A u kutijici nešto dosta opasno. 

Špil karata. 

Znao je Thorsten šta ovo može da uradi. Video je prošli put kako je Zmago pao kao pokošen kad je isto to uradio. Slušao je njegove krike ceo dan nemoćan da mu pomogne. 

E pa dosta je nemoći - ovaj patuljak je možda izgubio razum, ali prijatelje neće više. 

“DVE KARTE” - zagrobnim glasom izgovori Thorsten. 

Puf! 

“Izvolite, kako mogu pomoći?” - ispred začuđenog Thorstena, a bogami i Arije i Manda, stvori se magični duh. “Dve želje imaš ti, ne jednu ali ne ni tri. Kaži šta ti u srcu čuči, samo pazi da te posle odluka ne muči!”

Bez razmišljanja, Thorsten izusti - NEOGRANIČENO PARA!

…

Jebeni patuljci. Mislim, ne mogu da se žalim, druga želja je mene oživela, ali stvarno…

Elem, vratih se iz tunela sa belim svetlom, okupan lekovitim napitkom, istraumiran ali živ. Hvala ti Thorstene, ne ponovilo se ovo.

Ali stani, šta bi ovo - zašto Astarotha ne vrati crni Thorstene!? Ok ok, ne smem ništa da kažem…

I sad stojim ispred malog, hladnog tela Astarothovog.

Zar posle svega što smo prošli ovako da se završi? Zar ova zver da ti (nam) dođe glave?! Kako su tvoje neže ručice znale da donesu radost prijateljima i bol neprijateljima.

Ne brini Astarothe, osvetićemo te i spasti kako znamo i umemo. Ti si nam sad prioritet. Ne brini hrabri naš Astarothe, znam da me čuješ, biće sve u redu. Samo ne idi u svetlo!

Ubacismo Astarotha u vreću. Pažjivo, sad već iskusno, sa dupetom na spolja.

U to, začusmo topot kopita i ispred nas se stvori jedan vitez. 

Druga karta špila.

Sjajno, još jedan patuljak… Thorsten dobi svog pomoćnika, zakletog na večnu odanost. Najebasmo ga sa njima dvojicom.

Izađosmo konačno iz jazbine ove zveri, umorni, istraumirani ali odlučni da vratimo našeg Astarotha. A i da oslobodimo prostor u vreći.

Mislim da bi bilo dobro da je operemo u nekom trenutku, svašta smo držali unutra a i oseća se malo. 

Razlog zašto ovo potežem je i činjenica da do našeg odredišta u pustinji imamo dosta a imamo samo 2 konja - jednog od Thorstenovog novog viteza, Sir Cumsalot, kako reče da se zove, a drugog iz Mandovog magičnog sedla. Neko će morati u vreću pored Astarotha a bojim se da ću to verovatno biti ja…

Smrdljive sudbe me spasi Mando koji reši da napravi neku kočiju u kojoj možemo da se smestimo svi - i hvala mu na tome. 

I sve bi brže išlo da ovaj nenormalni Thorsten nije dva puta uspeo da razvali kočije testirajući ih. Dobro je, ludi patuljče, ne treba divove da prevezemo…

Ala je ovde vruće!

Prži sunce, pesak se uvlači i gde treba i gde ne treba ali napredujemo nezaustavljivo ka našem cilju.

Hm, šta je ono?

U daljini se prikaza nešto veliko i crno (opet, sram vas bilo). Vrlo brzo videsmo da je u pitanju nešto što nije sa ovoga sveta.

Mando, izvoli.

Ispostavilo se da je pre izvesnog vremena Mando nekako saznao da su se pojavili neki ljudi iz njegovog sveta koji su došli po njega. Lovac na ucenjene glave sa svojom ucenjenom glavom.

I, po njegovim rečima, moramo da ih sredimo sad sve, jer se nećemo dobro provesti uopšte.

Prišunjasmo se brodu (letećem, po Mandovim rečima), mada i ovaj stoji samo u pustinji. Kad u to, jedan mali brod odlete odatle. Eto, vidiš, ipak su leteći brodovi.

Iz ovog velikog izađoše čudni ljudi, slični Mandu, ali u belim oklopima i kacigama. 

Naravno, navalismo na njih odma’, ne dao sveti zmaj da ih iznenadimo ili da se dogovorimo oko neke taktike… Na svu sreću, gađaju čak lošije od Manda.

Thorsten se zalete sa svojim vitezom na konju, stvarno su slatki, evo i skaču na ove likove držeći se za ruke… njaaaaa <3

Ja poleteh ispred jedne grupe i očigledno nikad nisu videli dragonborna u letu, jer se preplašiše i razbežaše kao beli mravi. Prvu grupu lako sredismo, a onda im iskoči pojačanje iz broda.

Arija baci vatrenu kuglu na njih - i sad Mando kuka i gunđa jer je i brod oštećen.

Znaš šta Mando, da nisi poleteo kao manijak odmah, možda smo i mogli ovo malo elegantnije da izvedemo - ovako, i ja bacih vatrenu kuglu iz štapića i uz sveopštu buku, haos i krkljanac  nema više pretnje za tvoju glavu.

Šta kaže ovaj jedan preživeli - da znaju gde smo krenuli i da će doći pre nas tamo i da nam neće dozvoliti da ih sprečimo? I da znaju gde ti je brod?

To nisu dobre vesti uopšte… I kako su te uopšte pratili dovde?

Pomogosmo Mandu da ugasi vatru i uđosmo u brod da se malo rashladimo i vidimo šta ćemo dalje.