Svako gostoprimstvo ima svoje granice, pa tako i ovo u zamku porodice Elindor se bliži kraju. Nakon što smo se snabdeli hranom, i što su Thorstena i mene odrali za oklop, spremni smo da se uputimo u pustinju.
U zamku smo saznali još par stvari – na primer da Mando stalno gura nos tamo gde ne treba, umalo ga straža nije u ćorku bacila jer je gledao neke leteće kugle po sobama zamka – pusti ih da se igraju, znaju valjda šta rade. Je s’ da malo liče na ono što smo viđali u onoj astralnoj ravni ali znaju Aldo i Krejovin šta rade sigurno.
Kad smo kod toga, konačno saznah šta je ono koplje – mnogo moćna stvar te se Aldo sav uzvrpoljio odakle mi, ali sam spazio kako mi Krejovin pravi znak da se pravim lud što sam i uradio – što i nije baš teško jer više ni sam ne znam šta da mislim i šta da radim. U svakom slučaju, oprani smo, imamo oružja, hrane, kanape, baklje… ma sve. Imamo čak i pismo za koje mi je Aldo eksplicitno rekao da ga NE OTVARAM dok ne dođemo tamo. Dobro, dobro… nisam ti ja Mando (ili Astaroth, ili Thorsten… ma, verovatno i Arija…).
Idemo u portal.
Uf što je ovde nešto tmurno i bezveze…
Nalazimo se na ivici jednog gradića, malog, onako fucnutog… vreme je baš čudno, nekako onako… muljavo, nemam bolju reč. Da budem iskren, sve je bolje od onog podzemlja ali je l ne možemo malo da idemo po lepom, sunčanom danu, bez karakondžula, kiše, oblaka, demona, vampira… samo onako… šetnja, muzika, ovce… mmmda..
Na ulazu u grad se nalazi lepa slika mesta samo biće da ovaj što je crtao ima malo čudnu maštu – mislim liči, ali što ne nacrta onoliku kulu na ivici grada – oči izbija kolika je…. Umetnička sloboda valjda.
I baš malo ljudi ima, šta će im ovoliko kuća?
Daj da vidimo šta kaže ovo pismo:
„Dragi moj Aldo, pišem ovo pismo u nadi da ćete ono naći u dobrom“… blablabla…“potrebna pomoć“… blabla… i onda ovaj malo čudni deo – „POMOZITE MI, U IME BOGA PELORA, PREKLINJEM VAS, POMOZITE MI!“ Pa onda „Željno te iščekujem…“ blablabla.
Ko još piše pisma ovako? Ovaj Aldo samo neke probleme oko sebe ima. Nije ni čudo što je onako zabrinut.
Gradić se zove Vrbićevo (Willow Shade prim. prev.), na istoku kraljevstva, eno i pustinja se kao nazire u daljini.
Ne bih kupovao ovde kuću. Znate kako svako mesto ima kao neku melodiju, da se onako bardovski izrazim, e pa ova mi nešto ne leži.
A izgleda da nisam jedini. Prva osoba na koju smo naišli u selu je neki seljanin koji ispisuje neke grafite po svojoj kući.
Elem, „Izvinite“.
„IZVINITE!“
„ALO BRE!!!“
Dok ga ne protresoh nisam ni shvatio da je gluv.
Šta piše ovo, k’o govna da razmazuje – pog.. pogledaj… aha, „pogledaj gore“.
…
Nebo.
Magičnom mojom lautom, ispisah „Gideon?“ u vazduhu ispred njega – i sem sleganja ramena i pokazivanja prstom u nebo, ništa drugo ne dobih.
Dobro, jeste onako malo oblačno ali nema ni ptičice a još manje Gideona. Pusti budalu.
Nastavismo dalje, i evo ga opet neki ludak. Krvavih ušiju, išaran nekim ugljem, sa nekim staklićima na sebi – kako nas je video – dade mi taj ugalj.
Bolje Thorstenu, on je taj koji je sa kamenjem u posebnoj vezi, ali dobro sad. Ništa, običan ugalj. Uto Astaroth spazi da se sad na meni počeše da pojavljuju iste te šare od uglja. Skocentrisah se na njega ali ništa – nema magije, običan ugalj.
Bacih ga na zemlju i nastavismo dalje, mora da ima barem neka kafana.
Naravno da ima. I koga to moje oči vide ispred?
Leopold!
Otkud ti ovde, i to pre nas? Je l i tebe Aldo teleportovao? Je l taj čovek radi nešto sem što otvara i zatvara portale?
I sad nastade potpuna zabuna – Leopold kategorički tvrdi da je već par meseci na putu i da je stigao tek pre koju nedelju i da smo se videli, ne juče kako ga ubeđujemo svi, već pre par meseci. Ovde nešto nije normalno, Astaroth mu ne veruje uopšte…
SKLONI TE NOŽEVE BUDALO, NE DIRAJ MI LEOPOLDA!
Hajdemo u kafanu da popričamo normalno. I tako saznah da ovo mesto napadaju banditi stalno i da će izgleda sutra opet da dođu te je Leopold očajan i treba mu pomoć po svaku cenu.
Naravno da ću mu pomoći, možda je malo posenilio, ali ipak je on moj Leopold. Jedino što ni on ne zna za Gideona. I to ne samo da ne zna za njega nego uporno tvrdi da ni nemaju nikakvog lorda, a ponajmanje nekog ko se zove Gideon.
Istu priču i krčmarica priča.
Nas neko ozbiljno zajebava.
Dok Thorsten ispituje Leopolda o banditima i sprema taktiku za odbranu i napad (vojničina naša), ja malo osmotrih mesto – prazno zmaja mi, ali može ovde da se svira. I gde je sad Astaroth nestao?
Posle fantastičnog nastupa, Leopold i ja se povlačimo u sobu da još malo prodiskutujemo o bardovskim stvarima. Thorsten je pojeo za sve nas koliko vidim, Mando podozriv celo veče, a Arija sva nekako povučena, verovatno je još pod utiskom zamka i svega…
Ujutru nas budi vrisak, i to Thorstenov i Arijin… onako u gaćama istrčavamo svi, i vidimo Thorstena (u gaćama isto) sa krvavim grudima u kojima je urezano „ZAŠTO JE IGNORIŠEŠ“.
Uprkos njegovom zaklinjanju da se ničeg ne seća i da su ovo sigurno neki demoni, duhovi i sl. svi smo spremni da to pripišemo njegovom osvedočenom ludilu (a i prejedanju od sinoć) jer je jasno da je ovo sam sebi uradio. A nije da nismo imali već slične epizode sa njim… ludi patuljci.
Pošto danas očekujemo bandite, Leopold nas vodi do njegovog prijatelja alhemičara Oskorisa da se spremimo što više možemo. Tu taman dobijamo neke fine napitke za nepobedivost, nevidljivost i naravno napitke za zdravlje koje smo svi zaboravili da uzmemo iz zamka. Mnogo je pogubljen ovaj alhemičar, dao nam je jedan viška – naravno da ću da mu vratim – ipak sam sveti ratnik, zaveti me obavezuju.
Ni Oskoris ne zna za Gideona ali je spomenuo da su bili neki ljudi ranije i isto se raspitivali o njemu, ali nije mogao ništa više da se seti.
I taman smo raspravljali još malo o taktici kad odjednom nešto eksplodira od onih silnih bočica i dok su nam svima još uši zvonile, Oskoris se izbeči i krenu da nešto trabunja i gubi se… Ubrzo se smirio ali izgleda da sam samo ja video to, ostali svi se prave ludi.
Zato uzeh onaj svetleći kamen i obasjah njime u nadi da vidim šta se zbiva.
Ništa se ne zbiva.
Uzeh onda magičnu lampu od Thorstena.
Ništa.
Možda mi se učinilo.
Mora da mi se učinilo, pogledah ponovo Gideonovo pismo – normalno pismo.
No, imamo druge brige – banditi dolaze večeras i spremili smo zamku. Ispred taverne smo napravili kao da je neko ispustio vreću sa novcem a mi smo se posakrivali naokolo.
I zaista, u jednom trenutku, kad smo već pomislili da neće doći – kreće pakao. Thorsten i ja smo u taverni ali po buci koju čujemo okršaj je uveliko krenuo. Mando je razneo u paramparčad nekog nesrećnog bandita. A jadan momak, mlad, delovao je kao da je prvi put u ovako nečemu. Verovatno ga je to jutro majka poslala sa ručkom u zavežljaju, prosula vodu za njim i poželela mu sreću. Verovatno je ceo dan bio usplahiren i spreman da bude konačno prihvaćen u društvo. Da ga konačno shvate ozbiljno. Da sve one ćuške koje je dobijao, šunjanje pored odraslih, slušanje priča pored logorske vatre o uspešnim poduhvatima, radost i ponos koju osetiš kad kući doneseš plen koji sa svojih deset prstiju osvojio, da sve to konačno dobije smisao, da i on oseti to isto i konačno stane ispred svojih roditelja, pogleda ih pravo u oči i kaže: „Mama, tata, danas sam konačno postao muškarac!“.
E pa ništa od toga jer je Mando konačno završio prčkanje po svojoj opremi i sad ima nešto što je kao zmajski dah zajebano.
I taman tako istrčasmo Thorsten i ja, kad se odjednom sapletoh o neki ranac koji tu malopre nije bio i prosuh po zemlji koliko sam dug. Thorsten samo u jednom trenutku se stvori na drugom mestu, sav išaran onim ugljem. Jebeni patuljci, mora da ga je zgrabio tamo kad sam ga bacio.
Zgazismo u paramparčad taj ugalj, neće nam više praviti sranja.
GDE SU SVI NESTALI?!
I zašto izgledamo kao da smo se borili upravo a nigde nikoga.
Ništa. Ni krvi. Ni tragovi.
U to Astaroth istupi i pokaza svoju ruku. U njoj, kao kod Thorstena je urezan tekst „UBILA GA JE PRED MOJIM OČIMA UBILA GA JE“. Kako kaže, kad je sinoć izašao uveče, otišao je do biblioteke gde je našao u knjigama da zaista postoji Gideon kao i da postoji neki mit, predanje o nekom zlu ali je jedna stranica istrgnuta iz te knjige.
Krećemo da istražimo šta se dešava, prvo do crkve koja je razrušena i opljačkana – a takva malopre nije bila! Šta se, sto mu nemrtvih, ovo zbiva?!
Krećemo ka ….
Kako sam se odjednom stvorio ovde?!
Evo me u biblioteci, sam. Skroz je razvaljena, papiri na sve strane ali nalazim onu stranicu koja fali i odjednom stvari počinju da bivaju jasnije. A bolje da nisu.
Istrčavam napolje i zatičem Astarotha sa senom na glavi i ušima, povlačim ga sa sobom i trčimo ka taverni. Tu zatičemo ispred Ariju i Manda, išaranih ugljem kako sede potpuno pogubljeni. U to, Thorsten preneražen izlazi iz taverne i otkriva poslednji trag.
U sobi je naišao na još jedan ležaj, stvari i dnevnik.
Dnevnik šestog člana naše družine.
Ario.
Arijin brat.
Izbrisan iz naših sećanja.
U tom trenutku vadim sveto koplje koje sam dobio i izričem magične reči koje prave sferu tišine oko nas.
I u tom trenutku veo pada.
Oko nas je sve u rasulu, tragovi borbe na sve strane i shvatamo da više ne čujemo jezivu muziku koja je nam je sve vreme bila u glavama.
Iznad naših glava, visoko na nebu vide se jezive izvitoperene ljudske glave na ogromnim vratovima kako izbijaju iz zemlje i sve konačno počinje da dobija smisao.
Dajem signal svima da prvo zapuše uši nečim i pokazujem im šta piše na istrgnutoj stranici. Ona opisuje drevno čudovište, kao neku hidru koja svojim demonskim glasom pravi melodiju koja hipnotiše sve i čini da je ljudi ne vide i odmah zaborave. A kada pojede nekoga, ne samo što postane jača, već svako sećanje na tu osobu prestaje kod onih koji su bili izloženi njenoj ukletoj pesmi.
Toliko o Gideonu.
Poruke koje smo urezivali u sebe, gubici sećanja, ugalj– sve to su bili pokušaji našeg uma da nas upozori. Gluvi seljak koji nam je lepo pokazao na gore ali nismo mogli ništa da vidimo jer smo već bili omađijani. Oskoris je na kratko ogluveo od eksplozije i u tom trenutku pokušao da nas upozori. Ludak sa ugljem je pokušao da nam pokaže. Ali uzalud sve.
I tako preletesmo preko dnevnika koji je Thorsten našao, i sada ne znam šta da osećam. Ostali smo bez jednog od nas, Arija bez svog brata. Nekog ko je sa nama delio sve avanture, spasao nas nebrojeno puta, delio hranu i postelju, smejao se i patio.
I niko od nas ga se ne seća. Doduše, nije baš tako. Pamtimo ga kao Arijinog kaktusa. To je očigledno način kako se naš um bori sa ovim. Jer kaktusa više nema sad kad znamo istinu
A nema ni Aria.
Za to vreme, glave se povlače pod zemlju i znamo šta nam je činiti. Ulazimo u tavernu odakle su dve glave izbijale i sada vidimo stvari kakve jesu – ogromnu rupu koja vodi u bezdan ispod grada.
Moramo da smislimo kako da se sakrijemo i odmorimo prvo – iz ovoga možemo da izađemo samo na jedan način – preko mrtve lažne hidre.