Hej Azdrače, evo pade veče, a gde si ti…
- Stara trubadurska pesma
Ja zaista ne znam šta je sa ovim ljudima… bićima… svaki put kad nam neko kaže da ima problem sa bubama, pacovima ili čudovištima, to nekako upakuje kao da je to neki mali, beli zeka koji tako, eto, gricka nešto, kenjucka po podrumu pa ako možemo da ga isteramo, bili bi nam zahvalni…
Jeste, hiljadu…
Nikad nije mali, beli zeka. Ni veliki beli zeka. Nije zeka uopšte.
Ovog puta, Gnodral, verovatno želeći da nam se oduži za to što mu pećina smrdi na govna od usranih gnomova, poslao nas je da očistimo neku rupu koju kopaju. Mislim, sve ovo je velika rupa ali ova im je onako, baš posebna. Doduše, rekao je da im je to gospodar naredio, ali ostao je dosta nedorečen…
I krenemo mi tako, da očistimo rupu… Dobro, jeste rekao da je neko čudovište i da mu je zaginulo dosta gnomova, ali to su gnomovi - pa njima je i besna veverica problem (ili zeka, zato mi je stalno na umu… eh… sad mi se i jede zečetina… Thorsteeneeeeee, imamo li i zeca? Šta, samo konj? Pffff…).
Dakle, ode Astaroth da vidi šta se zbiva i vrati se sav isparanoisan - kao gleda ga neko.
U praznoj pećini.
Još ga drži ona mantikora, garant.
…..
Qrac mantikora! Sreća moja osetljiva, ne da ga gleda, nego ga GLEDA! OKOM!
Jebeni Spazač! Uočivač! Beholder!
I to baš mnogo besan (dobro, ovaj na crtežu nije besan, lakše mi ovako da ga pamtim).
Realno, i vi biste bili da vam neko baci fireball na glavu dok varite gobline u svojoj rupi. A to smo i uradili. Frknuli smo jednu od onih zapaljivih kuglica sa ogrlice koju Arija onako lagano nosi i to puče u sred one pećine… Ihaj!
I… dobismo jedno osmuđeno i ispizdelo oko. Tj, jedno veliko oko i mnogo manjih oka okolo… tog oka… oko.
Ne znam koliko ste upoznati sa time kako Spazač (Beholder) radi. Prvo te gleda, onako urokljivo sa tim jednim okom. Onda te gleda još urokljivije sa ovim drugim očima. Pa grize.
I ne trepće.
Iskreno to mi je najgori deo. Mene počele da peku oči od toga koliko ne trepće.
Ili možda zbog toga što nas je umalo ubio nekoliko puta. I skamenio (Astaroth nikad tvrđi, guza - možeš orahe o nju da lomiš). Arija - zaljubljena, umalo se ne udade za to oko (ne znam šta je videla u njemu). Thorsten se usrao, bukvalno, ne može u oči da ga pogleda. Ostali smo malo spavali, pa se budili. Pa umalo umirali, bivali dezintegrisani… Mando dosta mašio. Ponekad i pogađao. Ali uglavnom mašio.
Sve ono što se NE BI desilo da je recimo rupa bila puna zeka. E sve suprotno od toga.
I taman odsekosmo nekoliko očiju kad se one skupiše u… da, da - u oko. Jako kreativno. Ali podjednako užasno.
Imao sam utisak da je bitka trajala satima - na primer od 14 do 15:30h, možda i duže.
Više nam na oči neće izaći. Ahahaha, kakva fora, a? Oči. Oko! Beholder… A?
E pa meni je super fora, vi samo nemate stila!
….
Za nagradu, dobili smo bag of holding i put do vrha planine tj. do zmaja, koji im je, izgleda, prijatelj. Lepo iznenađenje.
Ono što me je malo zbunilo je što mi se učinilo da Gnodlar misli da Mando zna gde je zmaj kao ko im je gospodar. Ali kaže Mando da ne zna, kakav je čudan… ko će ga znati…
…..
Nakon što smo se odmorili, krećemo ka zmaju. Sa nama ide i par gnomova da nas vode. Kažu da im zmaj šalje zadatke i da moraju da ga slušaju jer nemaju baš neku alternativu.
Razumem ih, i ja kad mi zmaj nešto kaže - slušam i uradim. Evo, kako nam je predivni Azdrak lepo rekao šta treba da se radi, i koliko nam je pomogao. Stvarno veličanstveno stvorenje. Sa predivnim kožnatim krilima, moćnim mišićima koji se prelivaju ispod krljušti čim pokrene svoje kolosalno telo i zamahne zavodljivo svojim čvrstim, dugim repom… Uuuuughhhhhh... Izvinjavam se…
….
Posle dužeg puta, stigosmo do račvanja - jedan krak ide dalje u planinu, drugi nazad ka Fandalinu. Eto, sad znamo kako da siđemo sa ove ledare.
I u to nas napade klošar. Aha, onaj beli klošar što nas prati i dirka se. I ima kulu u šumi. Jedan deo grupe misli da je on zmaj. Ja ne. Posebno nakon što je bacio lavinu na nas.
Gnomova više nema. Nastradali su. Da li od lavine ili nakon što su pali sa jedno 3000 metara jer ih je Thorsten odsekao sa užeta - nikad nećemo saznati. Kunem vam se, ovaj patuljak je postao toliko haotičan, ni nalik onom pravdoljubivom i zakonopoštujućem Thorstenu sa početka kampanj… ovaj, druženja. Baš se oseća ta promena u njemu. I dalje dobar. Ali haotičan.
No, na svu sreću, to je bilo to od nevolja. Stigli smo na vrh, do utvrđenja. Malo veje, pa smo rešili da uđemo u kuću/štalu kako bismo nastavili ka kuli i zmaju.
…
IMA NEVOLJE!
4 nikogovića. Vucibatine. Zgubidana. Baraba... nas iznenadi tu. Dvoje je izgleda žensko, mada ne bih rekao ni posle dužeg zagledanja. Međutim, to su obične lopine koje su tu došle da pljačkaju nedužnog, divnog zmaja.
E pa neće moći ove noći!
E pa ipak će moći. ZAŠTO SU OVAKO JEBENO JAKI?!
Taman sam uspeo malo da ih smirim i skoro dogovorim da se ne diramo, kad novohaotični Thorsten promrmlja kako ćemo da ih sredimo u povratku… E pa mnogo toga jeste, ali tih nije.
I sad nas devetoro se bijemo u kućici i pravimo toliku buku da je pitanje sekunde kad će Krejovin da dođe i sve nas poje..pobije.
Mando je odustao od pucanja (konačno) i počeo da pali sve oko sebe. Ok, nije baš idealno, ali radi.
Kako je borba odmicala, postalo je jasno da se neće dobro završiti. Tako da je jedan deo mojih saboraca doneo stratešku odluku o povlačenju, najviše inspirisanu time što je sad već veoma razdraženi Krejovin krenuo u punoj brzini ka nama. Ja sve vreme pokušavam da ga dozovem i sem što me mlate kao vola u kupusu, ništa od toga. Toliko sam se rastrojio da ni magije nisam uspeo da bacim kako treba.
"Vama se spava!"
- Ne.
Nego, bilo bi stvarno super da su i meni rekli da je taktika da svi idemo napolje. Znate, mnogo je zabavno kad ispred sebe imate 4 zapaljena i popaljena jaka lika koji svi hoće da vas skrate za glavu. Baš je suuuper.
Sami veliki zmaj me je odozgo pogledao (a nije Krejovin, on će za koji sekund) pa sam uspeo da se izvučem nekako iz kuće više mrtav nego živ i pravo na velikog belog zmaja koji….
Hladno.
Sneg.
Tišina.
Nekako smo živi. Možda je ono Mandovo mahanje belom zastavom pomoglo. Ili moje zapomaganje Krejovinovog imena.
Svi smo tu. Kuća je razrušena. Beli zmaj nije tu.
Moramo da se odmorimo; prespavaćemo u toj razrušenoj kući. Thorsten merka smrznute konje (da, bili su tu i konji ovih lopova), vidim već kako planira da ih tranžira, samo da ih odledimo nekako. Nema veze, neće nigde sad da odu…
……
Svanulo je i krećemo ka kuli. Ali, iznad kruže neke jako čudne, zlokobne ptice.
Pošto smo do sad na teži način naučili da je sve mnogo opasnije nego što izgleda, a ova čuda deluju jako opasno, vreme je da smislimo neku taktiku.
Sat ipo kasnije - smislili smo. Arija baca nevidljvost na Thorstena i mene, ona i Mando gađaju izdaleka ptice i privlače im pažnju, a Astaroth čeka u senci da ih prikolje. Može? Može!
….
Ma daaaj… pa ovo više komarci nego ptice. Jeste, sisaju krv, i očigledno jako vole poluvilenjačku krv, ali jedan jači šamar i gotovo. Astaroth je čak napravio celu koreografiju i skočio sa bodežima da skine krvopiju sa Arije, toliko se zaneo, umalo i njoj nije skinuo glavu.
Ovo je baš bilo antiklimatično… klikmatičkno… anitmatično… ma, samo smo preterali sa pripremom. Sledeći put - samo pravo.
…..
Nakon što smo pažljivo istražili utvrđenje, shvatili smo da je to mesto gde su bili orci pa smo naravno pokupili sve od orkovskog invetnara što smo mogli (e, nemamo baš para a ovo avanturisanje je dosta skupa stvar, tako da… šta sad… i vi biste isto…).
I, evo nas konačno, na samim vratima zmajske sobe (mislim, tehnički, nije to njegova soba, jeste on u njoj, i ko zna ko je tu bio pre njega, možda, ne znam, neka princeza, ali hoću da kažem da to nije namenska soba za zmaja. Prepostavljam da bi morala da bude mnogo veća, i da ima kao ono veliku terasu ali verovatno bez ograde, treba sletati i uzletati, i šta kad ti dođu gosti, i oni moraju da slete negde. E sad, za sedenje pretpostavljam kao neki veliki krevet, ili klupa, ali verovano onako polukružna jer treba da se sklupčaju. Možda čak i rekamije?).
Dva zmaja na rekamijeu. Nepoznati umetnik.