Prvo odmor. Na možemo ovako raspali ništa da uradimo. Treba nam malo da se sastavimo. Ja se još trzam, Astaroth još malo briše suze, Thorsten želudačne sokove onog čuda a Mando glanca šlem.
Arija verovatno vežba gađanje u leđa.
„Žao mi je, ali kad sam ti mač prodao, on je lepo radio, šta si ti tu zbrljao dok sam ja tako kukao, ne znam. Eno ti Mando, pa od njega uzmi drugi magični mač…“.
Ispade sad kao da sam ja kriv što Thorstenu ne radi magični mač. Da je kamen, to bi znao da koristi.
Mando i on se malo nacenjkaše, i Thorsten sad uze onaj grozni dragnoslayer mač.
Drži to sr*nje dalje od mene!
Kad smo se malo oporavili, krenusmo putem koji nas je Rasta uputio da vidimo kako da više izađemo iz ovog podzemlja. Ne znam ni koliko je dana prošlo, ni koji je sat i dan… Nismo se okupali ko zna koliko, a znojilo se pošteno. Astaroth i dalje izgleda jako iscrpljeno, ali za nijansu bolje nakon što se ispavao.
Malo niže, dalje otkrivamo prostoriju sa otvorom na plafonu. Popesmo se gore.
TRAS!
Izvinjavam se Astarothe, ali Sesilija ti nije baš lagana i ne mogu baš neogrebanu da je izvučem kroz rupu. A i ne čujem je da se buni… (ehehe, malo crnjak humor, znam…)
Kroz plafon ulazimo u kriptu. Smrdi na smrt, i osećam neko zlo iznad nas.
Astaroth krene da istražuje i otkriva prostoriju sa nekom statuom i grobovima (hoće to u kriptama). Na svu sreću, video je zamku inače bismo teglili dva leša.
Nakon što smo svi ušli u sobu, Mando tradicionalno otvara kovčeg bez ikakve pripreme.
I opet ista stvar kao u kripti kod Azdrake – neživi napadoše!
Ovo nije problem, moja specijalnost, da ne kažem, omiljeni neprijatelji. Sklonite se, sad ću da ih pol….
PA DOBRO JEBEMMUZMAJAIKOSTURE! Je l ja imam na leđima metu?! Je l piše „udari ovde“?! Je l svi još onu mantikoru varite?!
Kako sam zamahnuo, tako me Thorsten onim prokletim dragonlslayer mačem pravo u leđa pogodi. Znači, maknite se i ti i to sranje od mene!
I NE DIRAJTE GROBOVE VIŠE!
Odoh ja u drugu sobu, bez Manda i ostalih. Lepa slika zmaja i vidno odsustvo neživih. Tako se to radi.
E ali sledeća soba je malo problematična. U njoj se nalazi polje sila, i iza njega opet neki grobovi i tron i svašta nešto.
Astaroth iskoristi (na nagovor) prsten i teleportova se u tu sobu. Sad nema napolje dok ne provali kako da skine prepreku.
Nakon što je primetio zamke ali ne i način kako da izađe, Astaroth nađe pored jednog kostura kutijicu sa nečim jako interesantnim. Sa kamenom.
Evo, vidim Thorstena kako poskočio odma’. Ostali, nešto manje.
Ali, zna patuljak. Nije to običan kamen. Kako ga Astaroth uze u ruku, on se otvori i neko svetlo bljesnu iz njega. Hm… valjalo bi ovo pogledati bolje. Samo da Astaroth provali kako da izađe…
BZZZZK!!!
Ahahahaha….pa dobro bre (sada malo nagoreli) Astarothe, šta si tačno mislio da će da se desi? Ahahaha…
Zamislite scenu – ogromno polje sila ispred vas, osećate snažu energiju kako pulsira iz njega, svaki delić tela vam se buni i nakostreši kako mu prilazite, stomak kreće da krči, srce jače da bije… svaki instinkt vam je da se sklonite i NE PIPATE POLJE SILA!
Ali ne ako ste Astaroth. Ako ste Astaroth vi ćete da pipnete polje sila. Šakama. Obema.
I eto svi smo na zemlji – sa jedne strane mi se valjamo od smeha; sa druge strane Astaroth spržen.
I dok se on tamo pušio malo, spazih tamo kod njega na zidu nešto što bi moglo da bude prekidač pa se on nekako otetura dotle i ugasi polje sila.
U međuvremenu, još dok je Astaroth lutao po toj sobi (nespržen), Thorsten i ja smo otkrili jednu sobu sa spuštenom kapijom i velikom kriptom (opet). Iznad nje je veliki rubin. Kapija je dosta teška i ne uspevamo da je podignemo.
Na drugoj strani, Mando otkriva jednu potopljenu sobu sa fontanom i tronovima ali mu se nešto ne pliva. A i nema sanduka koje može da otvara, pa se vrati do nas.
Kad smo kod sanduka/grobova, Thorsten i Mando otvaraju kovčeg u sobi gde se Astaroth još uvek malo puši i tu se nalazi jedan kostur u plemićkoj odori, dugom kosom i bilo bi jako lepo kad ne bi drkali više grobova.
A ne ne ne, drugi sanduk ne diram. Ne interesuje me ništa. Ni pretnje, ni molbe… Zapeli svi da otvore kao da im nije do sada jasno da to ne treba da se radi. Astaroth skače na mene da mi pripreti i zauzvrat dobi poklon od mog magičnog štapića – čestitam, sad svi svetlimo i nema sakrivanja za tebe!
I ne otvorismo drugi kovčeg. Je l možemo sad dalje?
Hvala.
Odosmo u drugu prostoriju gde je kapija rubinom, i Thorsten i ja nekako podigosmo tu zarđalu kapiju, taman toliko da se Astaroth, onako svetlucav, provuče ispod. I opet isto.
Astaroth je možda u prostoriji, ali ne vidi kako će da izađe a ni kako mi da uđemo. Ali, kad je već unutra, da vidi šta ima pošto definitivno ima nešto drugačije ovde.
To je Sergejeva grobnica! A ko je Sergej?
U to Thorstenu sine, da se vrata otvaraju na zvuk (ponavljam, ako je kamen, patuljak zna). Astaroth izgovori ime Sergejevo i omamljen pade na njegov grob. Koji se u to otvori.
Unutra je savršeno očuvano telo (leš?) koga drugog do – belog smrada! E to je Sergej! Ali šta je ovo, nit’ je mrtav, nit’ je živ?
I sad se desi nešto što ne ume niko od nas da objasni. Moja teorija da je u pitanju ozbiljan stres u kombinaciji sa običajima iz sveta iz kog je Astaroth došao.
Umesto da ubije belog smrada (Sergeja) dok može a imalo bi smisla jer je beli smrad (trebaće mi vremena da se naviknem na njegovo ime - Sergej) u nekoliko navrata pokušao da ubije nas (i umalo uspeo), oteo Ariju i napravio dovoljno sranja da se zameri jednom zmaju, Astaroth učini nešto drugo.
U naletu ludila, jer ne znam kako drugačije da objasnim, Astaroth se skinu, opkorači Sergeja i spusti…sebe… na njegovo lice. Sem što smo svi u šoku, ništa drugo se nije desilo. Mislim, i ovo je dovoljno da ništa drugo nije ni moralo da se desi. Mada bi bilo stvarno super da je Sergej otvorio oči u tom trenutku… ehehehe.
Posle ludila dolazi kristalna jasnoća – tako i bi, i Astaroth pokuša nešto drugo i otvori kamen iznad lica Sergejevog. U to, se desi nešto – kao neka senka izlete iz Sergejeve glave i smesti se u kamen.
Ok, moram da vidim šta je taj kamen. Dajte mi sat vremena i deset minuta da izmeditiram nad njim i sve će nam se kasti… Samo mal… I evo ga opet ludilo se vratilo, Astaroth nastavlja sa svojim ritualom nad Sergejem.
Okrenuću se na drugu stranu da meditiram u miru.
Sat i deset minuta kasnije, situacija je sledeća – Sergejevo lice se malo zarumenelo, Astaroth je nadam se, prestao da skrnavi leš a ja znam šta je ovaj kamen. To je Luminara Šeraton (prim. prev. Luminara Shardston). I može svašta.
Jedna od stvari koju može je da prikaže sećanje koje je sačuvano u njemu – što i radim sada. Ide vizija, kreću boje, ukusi, zvuci…
Nalazim se u ovom prostoru gde smo sad, samo u punom sjaju, sve je živo, puno ljudi. Žamor ispunjava sobe, a miris pečenja i egzotične hrane ispunjava svaki kutak.
Na tronu sedi stari baron i kao da iščekuje nešto. U tom trenutku, ulazi dvojranin užurbano i najavljuje povratak baronovog sina.
U sobu ulazi mladi plemić, deluje malo pogubljeno i prilazi svom ocu koji ne može da sakrije oduševljenje što ponovo vidi svog sina.
„Zdravo Sergeje, sine moj, kako je bilo na proputovanju kroz daleke zemlje? Kakve mi vesti donosiš? Sedi, okrepi se!“
Sergej se ne obazire ni na koga i ni na šta, prilazi svom ocu i šapuće nešto na uvo. U to, sa lica barona nestade osmeh, i senka brige mu se spusti kao kamen na ramena.
„O ovome moramo privatno da pričamo. Dođi u sobu iza.“
U to se vizija prekinu i ja se vratih među moje ljude.
Sad kad znamo da se Sergeju nešto desilo, još pažljivije pokušavamo da otkrijemo kako da uđemo i ja nazreh neki tekst pored rubina. Neki natpis koji govori o mesecu i mačevima i da treba biti pažljiv… Onako, dobri životni saveti.
Usmerih Šitston kamen na rubin i krenuše da svetle oči statuama u Sergejevoj grobnici jedna po jedna. A i Sergeju. I kreće da levitira.
Stop, nisam siguran da li je ovo dobro. Hajde da pitamo kamen, jer može i to, a kamen se pita samo jednom. Nedeljno. Tako radi.
Ne znam zašto, pitajte patuljka, to je verovatno njihova neka fora.
“Dakle, šta će se desiti ako nastavimo ovaj ritual?“, upitah kamen.
„TRAGEDIJA!“, dosta dramatično odgovori kamen.
Ok, jebeš ovo. Idemo u onu potopljenu sobu, ionako se nismo kupali ko zna koliko.
E sad, imamo mali problem u vidu patuljka koji u vodu neće ni po koju cenu. I nema tog nagovaranja i pretnji koje će ga povesti sa nama. Dobro, ostani tu da čuvaš Sesiliju, gledaj da se ne natapa previše a mi ćemo što pre nazad.
Zaronismo svi u vodu i krenusmo da nađemo put. Prija malo da se plaknemo, pa makar to bilo dok ronimo kroz tamnicu. I taman kad je počelo da nam ponestaje vazduha, videsmo svetlo na kraju tunela (tamnice?).
Izbijamo na ogromno spiralno stepenište kao u nekoj kuli. A u sredini DŽINOVSKO pulsirajuće srce.
Ovo niko od nas nije očekivao.
Osećam zlo iznad nas, ko zna na šta će ovo da ispadne.
Penjemo se uz stepenice i izbijamo u veliku prostoriju. Na desno je koncentracija zla. Idemo bilo gde sem tamo.
Astaroth se šunja i izlazi pravo na terasu.
Pa mi smo u kod belog smrada u zamku?!?! Sa terase puca pogled na šumu, ogroman ljubičasti znak šiklja u nebo a ja se ozbiljno razmišljam da ako odmah skočimo sa terase da li bi nam drveće ublažilo dovoljno pad da preživimo nekako…
Vraćamo se (tiho) nazad i u drugoj prostoriji otkrivamo nekadašnju sobu barona – blještavo osvetljena, sa njegovim portretom na zidu, orguljama, trpezarijskim stolom punim hrane. Mislim da ne treba da diramo ovde ništa…
Evo nas u poslednjoj sobi.
Arija?!
Na jednom pijedestalu, u nekom transu, leži Arija, između 6 česmi (česama?).
Dobro, malo čudno sve ovo deluje. Ali posle svega što smo doživeli, zamak sa ovom količinom tekuće vode je najmanji problem.
Ono što jeste problem je sledeće – Ariju ne možemo da probudimo jer je začarana a ove česme nisu tu samo zbog luksuza već izgleda da mogu da joj pomognu. A sudeći po ovoj poruci koju smo tu našli, neće baš biti jednostavno.
O, što mora u stihu da bude?!
Samo jedna fontana život daje,
Dok ostale život gube,
Pronađi mesto što dva Sunca spaja,
I vodu s tog izvora stavi međ’ zube.
Između vode što zlo nosi,
I svetlosti sunca što mesecu prkosi,
Stojite vi, zagonetku rešite,
Pravu fontanu pronađite.
A?
Kakvo bre sunce, mesec…? Aha, čekaj, pa svaka od ovih fontana je drugačija.
Obasjavam ih ovim Šabaton kamenom i imam šta da vidim: prva fontana sija kao sunce zlatno, druga kao pun mesec, iz treće palma se nadvija, četvrta je u oblaku kiše, oko pete vejavica kruži a šesta, šesta je baš tripozna, svetli nekim raznim bojama.
Mora da ima još nekih tragova ovde – evo kod Arije neka orglica koju nije imala sa natpisom „Videla sam plavo sunce koje sunce ne voli, daleko od njegove svetlosti on se nalazi“.
Vidi papirić: „Sjaj sunca tugu razvejava, po svetlošću meseca istina se otkriva“
A šta ovde piše na ovom kamenu: „Drvo palme svojom senkom lek skriva. Kraj njega traži put na sjajnoj stazi…“
Hm, sve nam je sad jasno i ništa nam nije jasno.
Samo kad bih još mogao da se setim onih dobrih životnih saveta kod Sergejeve grobnice, sto posto bi nam pomogli sad.
Na kraju, pomolih se kamenu, svetom zmaju, zagrabih vodu iz mesečeve fontane i ulih je Ariji u usta.
„Je li bre Arija, šta to imaš protiv mene? I hajde da begamo odavde odma’ sada odma’!“