Stigli smo do rupe. Tamna je i vlažna, od svežih radova, čak i smrducka malo.
I, ko će prvi u rupu – Asta… ne, ček… patuljak. Razumljiva greška ❤ Nego, pišem ovo zbrda – zdola. Nismo tek tako stigli – prvo smo se snabdeli kako treba, Thorsten posrebrio sekiru, prodali smo svašta što smo imali, nakupovali se napitaka, ispričali detaljno našoj prošlosti. I saznao sam da ono srebrno koplje što sam dobio je jako nezgodno, mnogo začarano I niko neće da mi kaže šta radi što već počinje da me nervira. 11 minuta sam gledao u njega i ništa nisam uspeo da uradim. Doduše, gledali su i drugi pa nisu uspeli.
Možda da su gledali 12 minuta, bilo bi nešto… ovako… ko zna.
E da, i mimoišli (da ne kažem – sakrili) smo se od patrole Oraka koji su krenuli ka Fandalinu… ili barem u tom smeru. Imaju mafiju, to je sad njihov problem.
Dakle, rupa. I patuljak u njoj. Koji je sišao i onda se vratio dosta zadihan da nam kaže da može da se siđe. Ne znam što nije samo viknuo ili se dogovorio o nekom signalu nego se ovako pentrao gore-dole, ali uvek se hvali kako je jak pa eto mu vežbe.
Toliko je smrdelo u toj rupi na smrt, da sam morao da prdnem malo da udahnem svežeg vazduha. Interesantno, biće da patuljak nije toliko jak koliko misli da jeste – ok, jesam mu prdnuo na glavu ali nisam očekivao da će baš tako da se potrese. Biće da je zbog tolikog penjanja i silaženja…
Na dnu nas je sačekala okrugla prostorija sa dugačkim hodnikom na čijem se kraju nazirala neka svetlost. Ali, dosta je mračno. Zato mi je Mando napravio svetleći kamenčić, nije baš da blješti ali znači u ovoj mrakači – sad imam lep broš koji svetli.
Astaroth je krenuo da istraži malo i naravno krenuo da čačka neku travu i korenje po zidu – nije ni morao da kaže da se čuvamo – od celog ovog mesta me podilaze žmarci - osećam nešto zlo.
Nekako smo uspeli da prođemo kroz hodnik, sakrio sam nas iza jedne iluzije, i obreli smo se u jednoj čudnoj sobi sa figurama, razbacanim pokućstvom i zatvorenim vratima. Astaroth je otkrio da postoji neki mehanizam u zidu, a Arija protumačila da treba neki pesak da se pokreće.
Rubini, perca, pesak, pičke materine…
Thorsten i ja smo krenuli da bijemo po toj posudi sa peskom i zbog siline naših udaraca ili veštine mahanja po pesku, aktivirali smo mehanizam.
Bolje da nismo!
Ožežlo nas kamenje, sve smo zvezde videli iako smo pod zemljom. Mora da je nešto drugo. A i ova tavanica koja se spušta mi deluje da ne treba to da radi.
Aaaaa…. Evo ga. Dakle, uzmete magično pero koje baca varnice, uzmete i slomljeni mač (koji verovatno isto baca varnice, ali nismo probali) i onda ga iskoristite da u njegovom odrazu napišete rune u pesku i vrata se otvore. Logično…
Naša prva ideja da bijemo po pesku, naređamo kamenje da opali u mač (već je slomljen, verovatno nismo prvi koji su to probali) i onda u vrata a sve to uz pomoć nevidljivog sluge kojeg Arija kontroliše jednom rukom i magične ruke koju kontroliše drugom… rukom… je imala mnogo više smisla – to je trebalo da proradi samo da Mando nije rušio te figure i pokušavao da ukrade rubine. Puna mu kesa stvari, u gaće će početi da stavlja.
Hm, da li on uopšte ima gaće? Ima onu čudnu kacigu, ali ko zna da li ima i gaće?
Podsetnik – vidi kod sledećeg neprijatelja sa kacigom da li ima gaće pre nego što pitaš Manda – da se ne obrukaš.
U svakom slučaju, vrata su otvorena i mi nastavljamo hrabro dalje.
Ili ne. Ovaj hodnik nema kraja. Imamo osećaj kao da stalno idemo u krug. I još povrh svega, ja ostavim znak na zidu, i još neko ostavi isti takav znak na zidu samo kasnije. Ludilo.
Da Mando nije spazio da postoji otvor, a Thorsten naravno razvalio (ne znam šta je sa njim i vratima, što nije i ona prethodna razvalio kad je tako sav moćan i snažan), ko zna šta bismo sve nacrtali u tom hodniku.
Silazimo dalje kad čujemo neku buku u daljini. Neke glasove.
Orci. I to neki sektaši.
Sve smrdi na zlo i haos. Neko sranje prave – moramo ih zaustaviti. Ovaj krug u koji sevaju munje pod zemljom sam 50% siguran da nije nešto dobro.
Ovog puta Arija baca mađiju i mi tako skriveni krećemo da ih napadnemo. Onda Arija baca drugu mađiju zvana „ne tako prijateljska vatra“. Neću ništa komentarisati.
Bar me sad nije ubila. Ali će zato ovi orci.
PA TI DRKAJ TO KORENJE PO ZIDOVIMA ASTHAROTE! Evo sad je besno i stvara se u neke male smradove.
Uh bre koliko ih je, i samo nešto te hvataju i grabe i pipaju… Mandu izgleda se dopalo, nisu se skidali sa njega.
Astaroth je trčao po mapi gore dole.
Arija bacala mađije – ’aj me preskoči na dalje ako može, ok?
Ali zato Thortsten… IJAO… onaj prdrež mu je izgleda udahnuo (ehehehe) neku dodatnu snagu, jer je krenuo da seče ove orke uzduž i popreko. Ja blagosiljah deo grupe i krenuh malo da čukam ovog jednog sektaša, ali Thorsten ih izmlati pošteno.
Dok smo ih mlatili ovo besno korenje krenulo da izbija na sve strane i da nas sve hvata, morala je Arija na kraju da baci par onih vatrenih kuglica da ih počistimo, nikad se ne bismo izvukli. I taman kad smo sredili sektaše – nova nevolja. Došao im tata. Mislim, ne bukvalno, mada… koliko su ružni, možda i jeste.
Ogromno. Naelektrisano (bukvalno). Besno. Prase.
Gorthok, sveže prizvan i besan
Ali džabe prase, džabe. Čika Thorsten će te istranžira kao mantikoru. I sve je pokušao – i pržio nas strujom (Thorstena), i nabadao strujom (Thorstena) i svašta nešto radio (Thorstenu) – ali džabe. Uz par taktičkih uvreda (“Majka ti je svinja”) i lošeg pevanja (“Ne možeee nam nikooo ništaaaa”) prase se toliko razbesnelo da je jedino rešenje bilo da ga Thorsten ubije. Inače, prase se zove Gortok. Više GROK nego GORTOK, ahahahahahaha….
Pošto je ova bitka ostavila malo traga na nama, dobro, na Thorstenu najviše i to u vidu ožiljaka i rupa na pogrešnim mestima, rešili smo da predahnemo, zalečimo se i polako nastavimo dalje. Malo me brine što smo istrošili sve napitke sad već u početku, ali sigurno nam neće više trebati. Ako je sve kao ovo prase, očas posla ćemo vratiti Krejovinu jaje a Thorstenu naći cvetić za princezu. Ko zna šta ćemo još usput da nađemo?
….
Drvo sa licem.
E od svih stvari, drvo sa licem u sred pećine mi ne bi palo na pamet. Bare – da; ono kamenje što štrči dole i gore – isto da; sanduk sa ili bez blaga – da; mimika – što da ne; električno prase – ok, može i to.
Ali drvo sa ljudskom facom i to sa sve zatvorenim očima i ispruženim rukama – to već ne.
I to nije sve. Taman da pitamo šta je to drvo, kad jedina osoba u toj prostoriji nestade kroz vrata… dobro više ga je nešto cimnulo unutra ali ishod je isti - 4 vrata, čudno drvo, i neko semenje… a zmajevog jaja nigde.
Drvo u pećini bez ruku - Zmago Goldscale, pointilizam