Misterija rešena – vrištao je prvo Akghngheh (velika buba), zatim Mando, a onda i mi ostali. Da nije bilo užasno bilo bi čak slatko. Ali nije.
I nije ni čudo što su razbucani bili svi oni nesrećni ljudi tamo po kampu kad su ih ova prerasli mravi seckali kao bubamara travu. I zašto u ovoj prokletoj šumi nema ništa normalno – te prase koji nije prase već polu-orkica (da se ispravim od prošlog puta, nije čista orketa, skrenuli su mi pažnju, već, mož’ mislit’, polu-orkica – pazite, čak i ja sa mojim niskim standardima nisam baš nešto mnogo zagledao… možda kad bi se plaknula malo pa još i nekako…), nego, da – bube, te ogromne bube… a gde su recimo – zeke? Zeka je mali, braonkast i ima mekane šapice i repić. Ne bljuje kiselinu, nema ogromna klješta, ne ispušta siktavozričkaste zvuke… Ali neeeee, moramo da naletimo na džinovske Angghkejekgh bube.
Bube – množina. Nije bilo dovoljno što je iz kuće izleteo Mando vrišteći ispod one kacige praćen ogromnom bubetinom, već su još 2 komada, manja ali podjednako ružna, izmilela iz šume.
Zgazili smo ih nekako, ali smo morali da se plaknemo dobro svi u reci jer su nas ispolivali kiselinom, pa su oklopi su počeli malo da nam cvrče.
Dok smo se mi pirkali, Astaroth je pokušao da uđe u kuću odakle je neko sa govornom manom uporno pokušavao da nam nešto kaže. Zvučalo je dosta kao „Mphhtphp hmhmhhmh, mdjdhrudrtitemh bhnbr hmspd smmdmhmmka“. Pošto ga je, srce malo, potresla ova borba, nije uspeo da otvori vrata. Nije ni Thorsten, što mi je malo čudno uzevši u obzir njegovu opsesiju ignorisanja kvaka i razvaljivanja vrata. Morao sam ja da se umešam. Tu smo našli vezanog Tibora koji ipak nema govornu manu ali zato ima neki čudan fetiš sa ovim mrtvim bubama – bio je ispod jedne u čudnoj pozi sa povezom na ustima. Ok, ko sam ja da sudim…
U svakom slučaju, Tibor je dosta uznemiren bio ali nam nije rekao baš ništa novo – te mafija, te problemi, uglavnom – sve je počelo dolaskom onog belog klošara, krenule bube, orci/poluorci/tričetvrtineorci, onda opet mafija… Usro’ motku čovek a mi se ubismo da mu pomognemo. Thorsten je opravdano poludeo više od ovih priča i kriminala i praktično ga uhapsio i vezao - vodimo ga sa sobom, ne znam ni sam šta ćemo sa njim.
Po ne znam više koji put nam je i on sad ponovio da odemo južno od Krenberija jer tamo ima blago i blablabla…. Imam utisak kao da nas proviđenje, da ne kažem viša sila, gura u tom smeru…
****
Nekako bezbedno stigosmo kod Faklona, gde smo se malo oporavili, plaknuli i ostavili Tibora. Falkon je fin čovek, potvrdio je još jednom da je ona kula u šumi, nikla preko noći i da se mnogo čudno oseća čovek kad ode tamo… ako preživi da priča. Umalo da odemo.
Pošto smo morali da vratimo Vinsenta (nekim čudom preživelog vola), zaputismo se u Fandalin, da se pregrupišemo, prespavamo kod mafije (jer u kafani više ne možemo) – dobro je što imamo kod njih malo kredita, ne znam šta je Mando radio sve sa njima, ali nas poprilično gotive.
NE GOTIVE NAS VIŠE.
S razlogom.
Recimo samo da sam jako razočaran u Astarotha. Jako.
Mislio sam da imamo nešto. Da nas je spojilo neko nebesko proviđenje.
Da su oni sati i sati strastvene noći značili nešto. Da su krici bili i od ljubavi.
E pa nisu.
Zaklao me u snu!
Da nije bilo Arije i Thorstena, ne bi se ovo dobro završilo. Nekako su ga zaustavili, razoružali i izbacili iz onog nesrećnog bordela. Arija je uspela da smiri malo situaciju, inače verujem da bi nas na licu mesta ubili. Ovako, ni ovde ne možemo više da spavamo. Štalo, samo tebe nismo još sjebali.
Astaroth je sad razoružan i razgaćen, kod Thorstena je sva njegova oprema a mi onako neispavani smo otišli do Adabregven da kupimo malo napitaka. Dobro je što smo došli jer smo uspeli i da naštelujemo neku ogrlicu koju je Mando našao još ranije tako da smo saznali da je prokleta ali nakon što ju je Abrakadabragven oprala, više nije. Možda se kletve skidaju kao i kiselina? Podsetnik – proveri da Astaroth nije pod nekom kletvom pa se onako ponaša? Podsetnik 2 – potopi ga par puta u vodu da vidiš da neće da se spere kletva…
…..
Eto nas konačno južno od Kretenberija gde nas je viša sila stalno usmeravala. Tamo smo otkrili napušten hram ali i još par bitnih stvari:
- Orci su jebeno svugde! A posebno južno od Krenberija.
- Ogrovi (Ogri? Ne mogu opet kroz ovo da prolazim!) Ogri su južno od Krenberija.
- 11 orkova i 2 ogra zvuče kao dva para koraka.
- Mnogo je lakše srediti hrpu neprijatelja kad im se prišunjaš i organizuješ napad nego kad im uletiš na vrata vičući „Pomoz’ bog domaćine!“ Ovo drugo jeste daleko pristojnije ali rezultuje dramatično većom količinom strela, sekira i drugih oštrih stvari u nama.
Nakon što je Mando maestralno jednim pogotkom kroz levo oko sa jedno 700 metara udaljenosti skinuo stražara, uspeli smo da se prišunjamo i da pogrešno procenimo koliko ima neprijatelja u tom napuštenom hramu.
Mi smo čuli 2.
A nije ih bilo 2.
Nije ih bilo ni 3; ni 5; ni 8; ni 10.
Bilo ih je tačno 11. Tj. 13 (umalo da zaboravim 2 ogra).
Ali dosta smajtova, eldrih blastova, snik atakova, sentinela i šarpšutera kasnije – samo smo mi ostali. Thorsten je sekao, Astaroth skakao i zaskakao, Arija pogađala, pa mašila, Mando pogađao, ja udarao, malo i umirao… sve u svemu, redovan dan.
PAŽNJA, PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA:
Sledeći događaji koji su se desili, nisu poznati Zmagu i ostatku družine, ali u cilju potpune priče, neophodno je da se zapišu. Zmago i ostali koji čitaju ovaj dnevnik ne mogu da vide ovaj sadržaj, on će se pojaviti kada bude bilo pravo vreme za to. Zato će i stil pisanja biti veoma sličan Zmagovom.
Elem, dok su ostali čeprkali po hramu, Mandalorian je otišao do oltara i pipnuo ga, kao potpuno normalnu stvar koju ljudi rade sa oltarom. I dobi viziju (od više sile, da ne kažem mene) – metodom astralne projekcije, Mandalorian sada zna tačnu lokaciju zmaja. Kao bonus ima 56 zlatnika i jedan magični ključ. Mašala.
Dok smo mi čeprkali po hramu, Arija je otkrila konačno gde su meštani Krakenberija sakrili svo to silno zlato – u zvono. Mislim, ne u samo zvono, jer ne bi radilo onda, nego su napravili zvono od zlata. Zlatno zvono – zlono ehehehehe.
Pošto je već krajnje vreme bilo da se izgubimo odatle jer stara izreka kaže: „Gde su 11 orkova i 2 ogra tu ih je sigurno još toliko ili barem sličan broj, ali više od 2 sigurno.“, rešili smo da se teleportujemo u onu magičnu astralnu ravan kako bismo pretopili zvono i izašli negde bliže gradu.
Da budem iskren, potajno sam se nadao da ćemo sresti zmaja opet!
Nismo.
Sem što Astaroth i dalje ima mekane ručice (šmrc), a to znam jer smo morali da se držimo za iste kako bismo prošli kroz portal, nismo naišli na zmaja. Ali smo zato naišli na neku utvaru koja očigledno poznaje Astarotha. On se ili pravi lud ili stvarno ne zna koje, ali ona (Sesilija ako sam dobro razumeo) itekako zna ko je on i jaaaako je ljuta na njega. I taman dok su se oni nešto svađali a ja zastao da zapišem stvari u dnevnik desila se neverovatna stvar – ona je samo nestala, u sred optužbi da ju je Astaroth izdao, te da je htela da ostavi porodicu zbog njega… Ma, drama par excellence, kako bi moji Dragonborn-i rekli. U jednom trenutku se samo prenula, očigledno shvatila da ne zna gde je i – nestala. Ček, kakav je ovo vetar sad…
PAŽNJA, PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA:
Opet moram da se umešam, oni više ne mogu da budu na ovom mestu te bivaju izbačeni (sa sve zvonom) negde… Ali gde?
