XXV session – član biblioteke

Interesantno uređen ovaj zamak. Dosta poznat, doduše, ali nikako da skontam zašto… Sve me podseća na…na… Pa ovo je isto kao zamak belog smrada - Sergeja. Evo, i slike na zidu su iste samo što nisu… I kraljica na slici je ovde đavo, i sve je kao da nije u istom vremenu… Ni tamo, ni vamo…

No, sad smo tu. 

Mi. 

I ova ogromna biblioteka sa čuvarima ispred.

I veliki portret Asmodeusa…

I jedan ogroman tron sa još ogromnijim likovima ispred - Nihilom (Thorstenov novi poslodavac), neki… minotaur valjda. Ja zaista ne znam šta je sa ovim mesto i veličinom, kompleksi, ne znam…. ali čak i ja moram da iskrenem glavu na gore kad ih gledam… Sad razumem kako se ova dva patuljka osećaju, pa nije ni čudo što su takvi ako im je stalno upaljen vrat…

I evo, naravno, ekstraogromna đavolica - Zariel, glavom i bradom i krilima i kandžama…

Nimalo umilnim glasićem odmah požele dobrodošlicu Astarothu: “Ti ovde nisi dobrodošao.” i jednim potezom ruke zatvori ga u magični kavez. Bog te mazo, ovaj više ne mora ništa da uradi da krene sranje, dovoljno je samo da se pojavi…

Onda se okrenu ka nama: “Ko ste vi i šta tražite ovde?”
Mene su moji lepo vaspitali da kad si u gostima, lepo se predstaviš a i kad te pitaju šta hoćeš, odgovoriš na to. Thorsten izgleda isto te krenusmo da objašnjavamo detaljno i precizno da smo došli po ključ i da je on verovatno od kostiju, Thorsten insistira da ima i neki dragi kamen, a ja nisam baš siguran oko toga, ali se obojica slažemo da mora da je veliki jer je velika i Tiamat ali da nismo sigurni koliko je veliki i da li ima i lanac vezan za sebe ili otvara neki lanac, ali sigurno je beo osim ako nije star pa je onda verovatno žut jer kosti od stajanja požute, verovatno i zmajevske, mada nismo sigurni jer poslednje kosti zmajevske koje smo videli su bile bele ali nismo znali koliko dugo stoje, ali da je to manje bitno jer ako je ključ i veliki i žut isto će da radi i ako je beo i…

Ne znam da li svi đavoli imaju izraz neke agonije na licu ali Zariel evo sad ima baš upadljiv… nešto između iznerviranosti i agonije.
Vidi se da je gazdarica ove kuće, prekinu nas u pola detaljnog objašnjavanja sa nekom čudnom pričom da ključ ne postoji, a i da postoji ne bi radio na Tiamat.

Ali da informacije o Tiamat (koja uzgredbudirečeno živi izgleda tu iza ćoška) možemo da nađemo u biblioteci ALI da to ima svoju cenu. Pošto nam je demon Nihil ispred nosa i ne skida oči sa Thorstena, nekako mi se pregovori sa ovim đavolima uopšte ne prave… ali, teška vremena traže i teške odluke.

Saznasmo mi tako da Zariel nije oduvek ovde, već relativno skoro. I da je promena vlasničke strukture ovog zamka izvršena malo nasilno. Bivši vlasnik, Bel, se sa delom lojalnih ljudi (đavola?) zabarikadirao u jednu citadelu podno vulkana i ako ga mi sredimo onda ćemo dobiti pristup biblioteci. I svi srećni.

Jes’, svi… Pa neki od nas ne znam da li će da prežive veče, a kamoli sukob sa Belom.

Kad smo kod večere, uvek gladni patuljak upita da li ima nešto za jelo. Jaoj Thorstene, ti si baš rešio da ostaneš ovde… 

Na pladnju mu stiže sveže ulovljeni i pečeni demon/đavo/štagod… Mi ljubazno odbismo ali ova budala navali kao da sutra ne postoji. Može on da cokće i sisa prste, ali vidim ja da je ovo nešto najgore što je jeo, gore i od onog što sam mu napravio onomad u kafani.

Nakon ove krajnje neugodne “gozbe” povukosmo se u sobe. Dobro, ne baš svi, Astaroth ostaje u svom kavezu i to ne samo za večeras. Jedan od uslova je da on mora tu da ostane i da samo zato što je ovako nestandardna situacija i što smo pod zaštitom Nihila, Thorstenovog novog gazde. Al ne zadugo…

U jednoj sobi Mando i ja, u drugoj Thorsten i Sir Cumsalot (i verovatno neljudska izmaglica od onoga što će iz Thorstena izlaziti celu noć) a Arija, kao prava dama, ima celu sobu za sebe. I, kako smo ušli, krenu Mando tiho: “Slušaj, jedino što ima smisla da uradimo je da odemo do tog Bela, i ponudimo mu da izdamo Zariel. Dođemo sa njegovom vojskom i onda pristupimo biblioteci… Ako ona sa svojom vojskom ne može da mu ništa uradi, kako ćemo mi?” 

Vau, iako mu u principu ništa ne verujem, ovo ima dosta smisla. Odosmo do Arije, da vidimo da li ona ima neke opcije/ideje, da li ovaj njen nadređeni može nešto da uradi ali nisam je najbolje razumeo kakav slab signal, pogrešan demon i šta već. Znači - ništa.

Izgleda da Mandov plan ima najviše smisla, samo još da vidimo kako da Astarotha izvučemo… 

“Kuc kuc… Je l’ može da se diše kod vas, ludi patuljci? Nego, koliko brzo ide to tvoje čudo, Thorstene?”

Ne vredi, čak i ako nekako skinem magični kavez i zapalimo kao da nas svi đavoli pakla gone (a goniće nas), naćićemo se između čekića i nakovnja a to je mesto gde obično ne treba biti. 

Poslednja što nismo probali je da blefiramo. Tako i ja sledećeg dana (jutra, noći… ovde to sve isto), stadoh pored onog minotaura i najautoritativnije što mogu, iskrenuh glavu na gore i rekoh: “E da, ovaj, rečeno je da Astaroth ipak ide sa nama”. 

Biće da nisam to loše uradio, jer minotaur podignu obrvu, što je u njegovom slučaju dosta burna reakcija, promrmlja da sačekam (što je najviše što je progovorio do sada) i izgubi se negde.

Visok ovaj mionotaur nešto...

“Brzo, Astarothe, da te vadimo odavde i begamo ili da vidimo da l’ će ovo da uspe? Mi ćemo da probamo da obrlatimo onog Bela nekako.” I taman što ne uspesmo ništa da se dogovorimo, vrati se minotaur, odmahnu glavom i samo pokaza prstom na napolje.

Dobro, dobro, vredelo je probati.

I tako, sa Astarothom koji nas delom tužnim a delom jebovassvedavasjebo pogledom isprati, ukrcasmo se na brod koji nas rekom Styx spusti do Belove citadele.

Lep pogled na vulkan odavde. Malo preblizu, i malo je manje citadela a više neka kovačnica… ali podjednako problem.

Došunjasmo se mi tako ispred masivnih zidina, džinovski oblaci dima se nadvijaju iznad utvrđenja koje je kao neki mali grad. U daljini se čuje zaglušujuća buka od vulkana, krici, meteori paraju nebo… ma milina. Prosto čovek na odmor ovde da dođe.

No, prvi korak, kako ući unutra.

I dok se mi prepirasmo oko toga da li nevidljivost, teleport… Thorsten i Sir Cumsalot došetaše ispred vrata. Thorsten pokuca odsečno i upita (ne toliko odsečno): “Je l ima ovde neki lik… koji je…tu?”

Nismo baš najbolje čuli šta im je glas iza vrata odgovorio, pretpostavljam “Molim?” ali verujem da mu je bilo dosta zabavno.

I da se Sir Cumsalot nije umešao, setivši se kako se zove onaj koga tražimo (i ne Thorstene nije ni Bejl, ni Bajl, ni Bole…), verujem da bi im vrlo brzo 3 meteora i jedno 3000 strela palo na glavu. A i nama.

No, barem jedan patuljak razmišlja (ponekad) i uđosmo svi unutra. Preteća atmosfera od spolja se prenela i unutra, reke lave, zveckanje džinovskih lanaca (jesam li spomenuo da je i ovde sve ogromno, jer kako drugačije…), leteće demonske ptice, velike… 

Posle nekog vremena stigosmo do grandiozne prostorije sa titanskim tronom na kraju na kome se pojavi orijaš, đavo Bel. “Ko ste vi i šta želite od mene, velikog Bela?”, zagrme on sa svog enormnog trona.

I krenusmo mi da mu objasnimo kako je u opasnosti, kako Zariel hoće da ga uništi i kako mi… I on nas preseče u sred - “Šta vi mislite, da ste prvi? Ovde leže svi koji su došli pre vas da me upozore na ovu ili onu opasnost. Ako preživite arenu, saslušaću vas.” 

Arenu, kakvu arenu?

PAŽNJA PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA.

Za to vreme, u drugoj (tj. prvoj citadeli), Astaroth se smara u svom kavezu.

“Pssst”, čuje se iz ćoška. “Psst mami svojoj”, odgovori Astaroth.

Dobro poznata ruka u crnoj rukavici se opet pojavi iz ćoška, raščini kavez i uvuče Thorstena u svoj nevidljivi zaklon (nevidljiv za neke možda).

“Ostavim vas na par minuta i opet napravite sranje…”, zagunđa lovac i objasni Astarothu da ima samo 10 minuta da uđe u biblioteku pre nego što moraju da begaju odavde.

Ovaj se brže-bolje uputi i krenu da istražuje.

Kao što i priliči zamku ove reputacije, ovo je grandiozna biblioteka dupke ispunjena tomovima i tomovima knjiga sređenih ne po alfabetskom već po predmetnom katalogu koji praktično indeksira različite tipove knjižne građe - na primer monografske publikacije, kartografsku građu, serijske publikacije,  stare i retke knjige itd.

E, pa u tako uređenoj biblioteci Astarothu zapadnu za oko knjiga “Đavolji zakon”, drugo dopunjeno izdanje, ali zaključano lancem normalne veličine. Ključa nema (a lepo su Zmago i Thorsten spominjali ključ, samo u pogrešnom kontekstu) ali intuicija pogura Astarotha da knjigu uzme a o ključu brine kasnije.

I onda ga pogleda viša sila, te nađe i ono po šta je došao - “Drakonomikon” (prvo, originalno izdanje, sa kožnim povezom). Sad još samo kad bi mogao da otključa onu prvu knjigu…

Pa da, naravno, grandiozna kružna prostorija je arena. I kao da to nije dovoljno, Thorsten uzviknu: “Tražim 1:1!”. 

I bi tako.

Počinjem da razmišljam da permanentno bacam magiju tišine oko Thorstena. Sigurno će napraviti neko sranje, ali barem jedan deo da umanjim. KAKO SI TAČNO ZAMISLIO DA SE ARIJA SAMA BORI? ILI MANDO? ILI JA - KOJI JEDINI IMAM MAGIJE ZA LEČENJE. I TO LOŠE? A?

No, šteta je načinjena i oko nas pade magična barijera i ču se glas: “Izaberite svog šampiona!”.

Hrabri Sir Cumsalot zakorači, barijera se zatvori i mi ostadosmo da gledamo sa strepnjom šta će se desiti.

Oko njega se stvoriše dva… čudovišta kakva nikad do sad nismo videli. 

“Pa kakav je ovo način, tražim da uđem!”, zavika Thorsten.

“Iz ove arene će izaći samo jedan dan an…. ili dva va a…” začu se glas iz dubine pakla, tj. iza trona.

Iako se Sir Cumsalot hrabro bori, nije dorastao ovom zadatku. Pokušah da ispravim nepravdu tako što krenuh da bacim magiju ali nisam ni stigao da izgovorim kad se vatrena kugla stušti na nas i posla jasnu poruku da ovo nije dozvoljeno. Zmaja mi, ovde se baš drži do pravila. I tako, oprljeni i dimeći se, te se bolje uklapajući u ovaj ambijent, možemo samo da gledamo kako jedan hrabri patuljak pada pod navalom čudovišta. Na svaki njegov udarac, stižu mu dva i ubrzo ga mučki, sa leđa, jedan posebno nezgodan udarac odbaci sa konja pravno na prašnjavi i krvavi pod arene. 

U to, zver se baci u visinu i pohrli ka onesvešćenom patuljku i vrisak nam se svima ote iz grudi…

PAŽNJA PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA.

Ono što ostatak družine ne zna, je da se nešto desilo baš u tom trenutku. Vreme kao da stade za sve osim za Thorstena, i dobro poznati, umilnozastrašujući glas Nihila se obrati Thorstenu. “Imaš jedinstvenu priliku. Možeš zauzeti mesto tvog palog prijatelja - on će preživeti ali ti odmah postaješ moj. Ili, možeš ponuditi njegovu dušu u zamenu za tvoju, čime ugovor prestaje da važi i ti postaješ slobodan.”

Thorstenu nije dugo trebalo da donese odluku…

I uz demonski urlik, čudovište raznese Sir Cumsalota…

Hrabrog patuljka više nema.

Magična barijera se spusti i mi padosmo na kolena ophrvani tugom i šokom. Thorsten najjače nariče, čupa kosu i bradu - jadan, ne mogu da zamislim koliko je njemu teško… evo čak se i smeje od šoka…

Nije prošlo ni par sekundi, začu se opet đavolski glas: “Izaberite dva šampiona ona na a…”

PAŽNJA PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA.

Po izlasku iz biblioteke, Astarothu zapade za oko kataloška odrednica “Darkthorn” i to ne zbog onoga što je tu, već zbog onoga što nije tu. A to je sve. Tj. ništa. Mislim, prazno je.

Ali, vreme ističe, a ključ se neće naći sam. Naći će se tako što se mora potražiti na nekom drugom mestu što Astaroth i čini i silazi u prostorije ispod biblioteke. Nalazi zaključana vrata koja nekako obija (pa dobro, ne može uvek iz prve) i dolazi u polupraznu sobu sa velikim magičnim ogledalom. A kako zna da je magično - pa pomoću stare i oprobane metode “prvo lomi a onda postavljaj pitanja”. Ta metoda je inspirisana neuspehom otvaranja sanduka u ćošku pa u tom duhu, jedna stolica upravo leti ka ogledalu i, umesto da ga razbije u paramparčad, proleće kroz njega, na drugu stranu. Na sliku u odrazu.

Astaroth prolazi kroz ogledalo i eto ga u naličju, sobi dosta sličnoj prvoj ali ne skroz. Raspored, neki delovi nameštaja - sve je tu a kao da nije isto. I ovaj kamin i daska na njemu sa čudnim postamentom. Kao da tu nešto treba da stoji. Astaroth, vođen intuicijom oseća prosto da ključ mora biti u kovčegu. I ako ne može da se otvori može da se… šta? Tako je, može da se razbije.

I to bi bilo logično samo što sad imamo jednog dosta besnog mimika sa čvorugom na glavi i jednog uspaničenog Astarotha koji se brže bolje vraća u prvu sobu. Hm, tamo sanduk nije mimik izgleda, i ponovo, sad već sa vidno smanjenim inventarom nameštaja, sanduk je razbijen, vrisak iz druge sobe nagoveštava da se slično desilo i mimiku a Astaroth sad ostaje zbunjen da provali kako promena u jednoj sobi utiče na drugu i šta da radi sa još par minuta koje mu je preostalo…

Mando zakorači hrabro u svoju sudbinu i osvrnu se da vidi kako ga niko ne prati jer se u tom trenutku Thorsten i ja rvemo i svađamo ko ide sledeći. I dok Mando sad već uspaničeno signalizira da se barijera diže i da može i goblin iz pećine sa magičnim pečurkama da mu se priključi SAMO NEKO DA ULAZI ODMASADAODMA!

Evo evo, utrčah na kraju ja i nas dvojica se suočismo sa sledećim izazovom. Nova čudovišta, nova prilika da se umre. Čast da otvori ovu rundu pripala je Mandu koji herojski izdrža prvi udar i onda vrati uslugu svojom eksplozivnom napravom raznevši ga momentalno. Pogađa i drugog… IDEMO MANDO! ŽIVEO TVOJ ŠAPAŠUTA! Sledi epska borba na koju ne treba trošiti mnogo reči sem da je konačno red na mene i posle ko zna koliko vremena, sveti zmaj me pogleda u ovom paklu (bukvalnom) i koplje poče da huči magijom i probode prvo jednom pa ubrzo i drugi put neman koja nestade kao i jadni pali patuljak. Za svakog palog patuljka pobićemo sto vaših nemani htedoh da uzviknem ali svatih da to nije baš lepo reći i ima nekako nezgodnu konotaciju pa odustah u poslednjem trenutku. I dva za jednog je dovoljno…

“Izaberite tri šampiona iona ona na…”

Mando izranjavljen izrazi, a Thorsten i Arija se spremiše na svoj krug uz mene.

Iskače, naravno, kolosalno đavolsko čudovište. Od samog pogleda na njega ledi vam se krv u žilama, zemlja se trese pod njegovim… kopitima?

Dobro, možda sam malo preterao sa opisom. Ali Arija leži skoro mrtva, pa možda i nisam. Nekako je vraćam i pokušavam da napravim dobar potez i zbunim jednog od ovih nakaza ali džabe, mnogo je jačeg uma nego što izgleda… Zato Arija uspe, spremna da vrati uslugu i uspeva da ga onesposobi dovoljno da ga Throsten i ja združenim snagama napadnemo - ja sad već lepo razrađenim kopljem, a  Thorsten novootkrivenim talentom - pljuc na sekiru pa zapali i zavali!

Arija se umorila, vidim da magije teže idu ali zato vatrene kuglice koje su čuvane baš za ovakvu priliku upravo lete iz njene ruke i pogađaju ovo krilato čudo.

Uprkos svim ovim našim napadima, magijama i jedno, iznenađujuće, dobrom i uigranom napadu, ova paklena zver se ne da. “Pa dobro, hoćemo li ga ubiti više?!”, sad već smorena i očajna zavapi Arija.

I to nas malo pokoleba, Thorsten pade nakon što ga ovaj đavolji podanik zgrabi i smrvi, a i ja ga promaših, ne znam kako kad je ovako divovskih razmera.

To mu dade dovoljno vremena da raširi krila i vine se u vazduh, ja uradih isto i sad nas dvojica tako bijemo epsku bitku u vazduhu, iznad glava naših saboraca. E pa neće ni jedan đavo da bude van dometa besnog patuljka. Thorsten u odsudnom trenutku, pljunu opet na sekiru i hitnu je iz sve snage i odseče mu krilo. Neman pade i ja zadah uz pobedonosni urlik poslednji udar, porinuvši iz vazduha kopljem kroz glavu, telo i pravo na dupe.

Pa ti ubijaj patuljke i onesvešćuj Ariju dva puta. Da, pre toga je opet oborio Ariju. Imao je neki pik na nju, doduše razvalila ga je skoro isto koliko Thorsten i ja zajedno.

“DOSTA!”, uzviknuh ja dok vadim koplje iz dupeta ove zveri. “Dokazali smo svoju vrednost!”

“Možete proći!” začu se Belov glas i otvoriše se vrata iza trona.

Bez reči, još pod traumom zbog gubitka Sir Cumsalota, krećemo u nepoznato, bez neke prevelike nade…