Izlazak iz citadele, ispostaviće se, je manji problem. Ono što je veći problem, i to bukvalno, je ispred citadele.
Šokirani, krvavi i još pod adrenalinom, sigurno smo melem za oči. O smradu patuljka ni da ne pričam. Ali, u paklu smo, mislim da se sasvim fino uklapamo.
Očekivao sam neki veći doček, mislim soba je velika i tron je još veći a i ovaj što sedi na tronu je baš veliki… jer kako drugačije.
No, nije bitno kakva je soba, no onaj ko je u njoj. A taj neko je izgleda dobro raspoložen pa daj da iskoristimo situaciju. I pre nego što zaustih išta, nastavi on dalje, „Ko će od vas da istupi?“.
Kad sam već krenuo, nekako nastavih spontano ja. Eto, za promenu – nije ni onaj gramzivi patuljak ni onaj mutni Mando, sad ja dobih konačno poklon. Đavolske rukavice! Da vidimo… pa da, naravno… ubilački nagon, borbeno ludilo, nekromansersko lečenje… Imam utisak da će zatrebati.
I nakon što se zahvalih na poklonu, nastavih da objašnjavam zašto smo ovde. Istina je najbolji saveznik – te mu objasnih da nas je Zariel poslala da ga ubijemo, ali da to nikad nismo ni nameravali jer je on zakoniti vlasnik citadele i ona tamo drži našeg prijatelja i ako bi nam pomogao da ga oslobodimo mi bismo mu pomogli da se vrati nazad… I naravno, ko drugi nego ludi patuljak mora da usere stvar.
Prvo, ne znam odakle je izvukao to meso koje jede, bolje da nije onaj pečeni đavo od pre par dana. Drugo, ne priča se punim ustima. Treće, u tvom slučaju, ne priča se uopšte!
Bel se zainteresova kad smo rekli da nam je prijatelj tamo, i upita kako se zove. I Thorsten naravno promumla „Astaroth“.
„Čudno ime“, prokomentarisa Bel, „odakle je?“
„A on je princ odadve ali nije baš odavd….“, nekako mu Arija i ja zapušismo usta da nas ne uvali u nevolju još više.
Jedva nekako vratih temu na pravi put vadeći se na odsustvo manira kod patuljaka. Izgleda da napredujemo.
Bel nam ukratko objasni, da je došlo do promene u upravi ovde, i da je, Asmodeus, očigledno glavni ovde, stao na stranu Zariel, i ražalovao Bela. Kako i zašto, u to nismo ulazili.
U svakom slučaju, ovo je jedino mesto gde je on bezbedan i uopšte mi se ne sviđa što mu je ovako pesimistički pristup. Odnosno ne sviđa mi se što polako uviđamo koliko je Zarijel jaka.
Zbog toga, jedini način kako možemo da stignemo do citadele a da nas ne primete usput jeste da se došunjamo preko reke Styx i to samo mi i Bel. Ništa od armije, pojačanja a i šanse da se uspe.
Detalje plana nisam uspeo da čujem jer me odjednom spopade ogromna slabost. Da li je od bitke ili od ovog mesta ili nečeg trećeg, nešto krenu da me obuzima i počeh da tonem u neki međusvet ali se nekako, poslednjim atomima snage, vratih nazad i na Bela koji na onoj mapi na stolu upravo završi detalje plana.
Kakav god da je.
Po Belovim prognozama, šansa za smrt je apsolutna ali ako hoćemo da idemo sa njim, što da ne, već se smorio ovde. Jedino što mi daje nadu jeste činjenica da ne deluje ludo i da je objasnio da kad dođe do citadele njegova moć će se dramatično uvećati. Samo treba da stignemo i preživimo put do nje.
Samo.
Na kraju ga upitah onako usput za Tiamat. Sem komentara da mu je i ona neprijatelj i da nema pojma šta radi jer glavu nije pomolio iz ove proklete kovačnice, ništa korisno nisam saznao. Kad sam mu objasnio da je otišla u naš svet, iznenadio se što je konačno uspela jer to pokušava već jako dugo kroz razne svoje šampione i emisare. I ako je uspela, još bolje, jedna muka manje ovde.
Sa tim nas isprati da se sami snađemo gde ćemo da spavamo, plaknemo i generalno pripremimo za (poslednje) putovanje.
Iskreno, bojim se malo i da zaspim. Em smo u paklu što nikome od nas ne prija (sem Thorstenu koji od kad je sklopio ugovor sa đavolima živi najbolje godine svog, sve kraćeg, života), em me Tiamat proganja kao ljubomorna bivša devojka… Dokle bre ovako?
PAŽNJA PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA.
Dakle, vraćamo se ispred citadele gde neka devojčica prodorno vrišti. Ah, pardon, to je Astaroth i njegova potpuno prirodna reakcija na Tiamat, zlu zmajsku boginju haosa i pohlepe.
Na njegovu sreću, ona deluje potpuno nezainteresovano tako da, po starom dobrom običaju, Astaroth rešava da skrene pažnju na sebe. Nakon što je na brzaka pročitao knjigu iz biblioteke (onu koju je mogao da otvori – Dragonomikon), Astaroth reši da primeni novostečeno znanje i krenu da se moli – Bahamutu. Ko je iole upoznat sa istorijom i legendama zmajskog roda (Zmago, gde si sad kad je najpotrebnije), zna da Tiamat koja je od roda hromatskih zmajeva, ima svog brata, Bahamuta, od roda metalnih zmajeva, i njenu čistu suprotnost. Gde je njeno zlo i pohlepa, tu su njegova dobrota i pravdoljubivost.
Dakle, ne vole se.
Kako je otprilike scena izgledala, stil malo drugačiji od Zmagovog
I sad imamo crnu glavu Tiamat koja gleda pravo u Astarotha i direktno u toj njegovoj pametnoj glavi sada odzvanja „ŠTA TI ZNAŠ O BAHAMUT UTUTU TUT UTUTTUUU!?!?!?!“
„Znam da će ti *ebati mamu!“ odgovori prkosno Astaroth i učini jedinu pametnu stvar a to je da svom brzinom i okretnošću koju ima krene da beži nazad u citadelu pred vatrom i ko zna čim koja krenu iz crne glave ka njemu.
Unutra on i lovac na demone koji jedva da može da poveruje čemu je prisustvovao i koji se intenzivno pita čemu mu sve ovo treba u životu, zatiču potpuni haos. To jest, zatiču da nema nikoga unutra ali se svugde okolo čuje neka žurba, buka, trčanje i lomatanje.
„Ako te Bahamut interesuje, ja znam gde je on“, nonšalantno izgovori lovac zabezeknutom Astarothu. Nakon kraće rasprave oko skrivanja informacija i generalnom manjku komunikacije, Astaroth rešava da uradi jedinu stvar koja može u ovom trenutku da ga smiri – da pokrade sve što može u zamku.
Znate kako neki imaju lepe snove, ili one druge, još lepše (ehehe) posle kojih se bude malo mokri, ali na dobar način.
E ja sam se isto probudio mokar, ali ne na dobar način. Kada vas poseti zla zmajska boginja, šansa da će se to lepo završiti je ista kao i kad jedete preljutu hranu. Ako peče kad ulazi, ima da peče i kad izlazi.
I ja tako izađoh iz noćne more, neoporavljen, sav nekako na pola. Taman za veliku bitku koja nas čeka…
Kod ostalih entuzijazam isto nije na baš najvišem nivou, sem kod Bela koji izgleda da je uglancao rogove i obukao najbolji oklop koji ima – da bar bude pristojan (koliko đavo može da bude) kad nas sve sahrane.
Ispred kovačnice čekaju nas tri čamca, po njegovim rečima, taman za ovakvu misiju, dovoljno neupadljiva da možemo da se prišunjamo. U prvom je on, fokusiran na cilj, u drugom su Thorsten i Arija, dosta manje fokusirani a u trećem Mando i ja, najmanje fokusirani od svih.
Nismo možda odmakli ni pola sata, kad Bel uzviknu – „Spremite se, evo ih!“
I zaista, evo ih. To „ih“ je Zariel sa još par svojih đavola. Za sad, sve ide kao po planu. Planu u kome svi umiremo, ali po planu.
U trenutku mi sinu sjajna ideja i magičnom lautom, Belu iza leđa, ispisah ogromna slova namenjena Zariel – „EVO, DOVELI SMO GA PO DOGOVORU!“
Ali, đavolima se ne može verovati. „Svejedno, svi ćete umreti!“, zagrme Zariel i stušti se na nas.
Ako preživimo ovo nekako, samo se nadam da Bel ovo nije video...
Pošto lukavstvu ovde nema mesta, prelazimo na plan B poznatiji kao „Bij levo i desno dok ima šta da se bije“. Lupih magičnim kopljem o dno čamca (pažljivo, znam gde se nalazimo) i bacih svetu auru na nas.
Za to vreme, Bel i Zariel, oboje u vazduhu su u žučnoj svađi. Neka ih, imamo mi druge probleme u vidu đavola i čudovišta koji nas okružuju.
Thorsten prvi odreagova, aktivira onaj svoj prokleti motor, pljunu na sekiru i krenu u napad. Mi ostali, pratimo njegovu logiku i krećemo da se obračunavamo sa čudovištima pazeći pri tom da ne upadnemo u reku ili da nas slučajno nešto ne prsne. U glavama nam je svima upozorenje da je samo i kap dovoljna da zaboraviš sve, a o nečemu više - bolje ni da ne razmišljam.
I tako, iznad nas na nebu se opet dešava epska borba titana, bivši i sadašnji upravni kadar prvog kruga pakla, stare i nove snage, vatra i… vatra.
Malo manje epski ali podjednako uzbudljiva bitka se odvija i na reci Styx. Čudovišta napadaju, mi napadamo njih, lete krv, krljušt u drugi delovi… Međutim, u jednom trenutku, Thorsten nekako privuče pažnju Zariel, koja samo pokaza prstom na njega i on nestade.
Pa zar još jedan patuljak da nam ovde strada!? I kako sad ovaj njegov đavolski motor ide sam bez njega? Na to pitanje ubrzo Arija da odgovor, vidno uznemirena, prosvira jednu od svojih magija meni pored glave (!) i pravo u motor. Puf! Kao da ga nikad nije ni bilo…
Za to vreme, Mando reši da je ovo dobar trenutak za glupiranje te skoči u vazduh u pokušaju da… iskreno ne znam baš šta… eto, malo je zakačio to čudovište i nekako doskočio u čamac koji se dobro zaljuljao, ali iskreno, to je mogao sve da uradi i bez te akrobacije.
Ja bacam magije na sve strane, nešto uspeva nešto ne – lepo kažem, ne treba ići neispavan u borbu ali šta sad…
Doduše, deluje ni da Bel nije dobro spavao, dosta njegovih napada ne uspeva ni da dokači Zariel, kao da ga je duh Arije obuzeo pa nikako da našteluje ruku. Zubi i repina mu rade, ali mač nikako da sleti na Zarijel. Ona, sa druge strane, nema tih problema.
Najednom, ču se neki uzvik iz vazduha – pa to je Thorsten, živ i zdrav! Samo ga je poslala na drugo mesto na kratko. I sad imamo patuljka u slobodnom padu koji uspe nekako da prizove onaj svoj đavolji motor i u poslednjoj sekundi sleti na njega kao na pomahnitalog konja. Ponija, u njegovom slučaju. No, to ga nije omelo da sa leđa potkači jednog đavola i dosta teatralno zatvori ovu svoju scenu povratka.
Kako se to desi, Zariel se teleportova iza nas, i ovog puta pokaza na Manda koji pade na dno čamca, potpuno onesvešćen. I, verovatno ne želevši da zaostane za Thorstenom po atraktivnim potezima, lansira dva vampirska čudovišta, kao iz praćke pravo na Bela koji se upravo ustremio ka njoj. Uz gromoglasnu eksploziju oni ga pogodiše i odbaciše na obalu.
Ne piše nam se dobro uopšte…
PAŽNJA PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA.
U citadeli koja je sve bliže dva dobro poznata lika se šunjanju kroz prazne sobe istražujući ima li ičega korisnog. Astarothu je raspored zamka poznat, isti kao kod belog smrada, te brzo pronalazi glavnu spavaću sobu na spratu, Zarijelinu. U njoj (sobi, ne Zarijel), nalazi kutijicu sa ključićem. Međutim, nalazi i još nešto. Širok osmeh na njegovom licu nakon što je otvorio jedan kovčeg znači da je ispunio razlog svog dolaska i da se situacija značajno promenila.
Uto, krajičkom oka, spazi kroz prozor scenu u dvorištu. Orgomna armija pod vođstvom Bejla, minotaura i desne ruke Zarijel (jedno nema veze sa drugim, nisu svi minotauri obavezno desne ruke ali jesu mnogi desnoruki i… uf, možda sam malo previše ušao u stil Zmagovog pisanja).
Dakle, u dvorištu citadele ogromna armija se okuplja i sprema za nešto. Astaroth, sve to posmatra krišom kroz prozor i pokušava da smisli kako da se izvuče. Tiamat nije više tu ali čak i bez nje ispred, nalaze se u sred pakla, armija đavola se sprema za napad i opcije su im dramatično smanjene. Tu istu scenu gleda i lovac koji iz nekog razloga stoji na krevetu u prljavim čizmama. Zašto, ostaće zauvek misterija, čak i meni.
Nakon što su prošli kroz sve sobe i našli ništa, Astaroth i lovac rešavaju da okušaju sreću i krenu ka Bahamutu u nadi da ćemo tamo naći odgovore na svoja pitanja. Da li je ostatak družine živ i šta radi im nije nešto na pameti.
Plan koji imaju je jednostavan, Astaroth i lovac će se išunjati na glavni ulaz, i onda, brzo, pomoću prstena za teleportovanje stvoriti se tik ispred portala dok im je đavolska armada iza leđa, i onda proleteti kroz njega što brže mogu. Šta dalje, sumnjam da su isplanirali.
Kad su izašli čuju Bejla kako uzvikuje trupama „Naš neprijatelj Bel je izašao iz svoje rupe. Zarijel je već krenula da pobije njega i one prljave strance koji su sa njim. I onog rogatog govnara isto. Idemo u boj, da ih sve dokrajčimo jednom za svagda!“
Čuvši to, Astaroth shvati da mora da požuri i napravi malu diverziju – magično pojačanim glasom uzviknu sa strane „Hej ti, ružni!“. I gle, Bejl se prvi okrenu.
Astarothu je samo to trebalo i uz osmeh stavi prsten i teleportova se sa lovcem tik ispred portala.
Arija, sad malo skoncentrisanija, uspešno prži jednog đavola svojim veštičijim mađijama tako da Mando, koji je uspeo nekako da se osvesti u međuvremenu, sa lakoćom ga šalje u… sledeći krug pakla? Ja konačno u svom elementu, svetim kopljem probadam i ubijam drugo čudovište. Thorsten juri na motoru ali maši… Pošto je videla da ostaje polako bez čudovišta, Zarijel prizva još nekoliko ali DŽABE ĐAVOLICE, DŽABE! Arija, Thorsten, Mando i Zmago su ovde da očiste pakao od đavola kako bi… drugi đavoli… došli u taj isti… pakao… da…. Nema veze, dok mi tamanimo đavole i čudovišta, Bel se spremi da zada krvnički udarac.
I promaši.
I to žestoko.
Izlete mu mač iz ruke i pravo na Ariju. Samo proviđenje ju je spaslo, mač je promaši za dlaku ali preseče joj čamac na pola. Da ne bi snalažljivog Thorstena, upala bi u reku i ko zna šta bi se desilo. Na svu sreću, Thorsten se zalete motorom, zgrabi je za ruku i jednim potezom je prebaci iza sebe, kao što bi i Sir Cumsalot isto uradio da je sa nama na svom moćnom konju. Ali avaj, ni jednog ni drugog više nema, ostali smo sa jednim ludim patuljkom a i njemu se crno piše kad mu dođe ugovor na naplatu.
Ja poleteh da izbegnem mač i vatrenim dahom spalih jednog od preostalih čudovišta.
Uto Zarijel napravi veštu varku i dozvoli Belu da je ujede. Kao da je samo to čekala, zgrabi ga svom silinom i vinu se pravo u nebo. I sada se iznad nas, na nebu ispresecanom munjama i meteorima nalazi još jedna opasnost – Zariel i Bel, isprepletani u kovitlac kandži, krila i urlika koji se strmoglavljuju pravo ka nama.
Jedan od đavola krenu na Manda ali ga sprečih vešto uz pomoć magičnih reči što da Mandu šansu da izvuče ono svoje čudo i opali ga pravo u Zariel&Bela. Onog nesrećnog đavola nabodoh na koplje, pa neću više nikog ovde da izgubim. JE L’ JASNO, RAŽNJIĆU MOJ?!
Mandov pogodak uspe taman da ih skrene sa putanja i uz ogroman pljusak, dva đavolska titana, upadoše u krvavu reku Styx tik pored nas.
Ogroman talas se diže i samo nas naše iskustvo i veština spasoše – Mando i ja poletesmo nekako, a Ariju zakloni Thorsten… Koji popi punu silinu talasa pravo u lice. To ga poljulja dovoljno da zaokrenu motor tako da Arija ispali magiju i OPET MUČKI, SA LEĐA, IAKO SAM BIO DALEKO I IZA NJE, pogodi me po ko zna koji put. I tako izranjavljen, proboden, izubijan i od neprijatelja i od „prijatelja“, uspevam da dokrajčim poslednjeg đavola.
Uto iz vode izroni Zarijel i polete ka citadeli ispred koje konačno pristadosmo. Odmah za njom, Bel, izranjavnjen ali živ i sa groznim osmehom prozbori „Uspeli smo!“ Sigurnim korakom i sa nekom obnovljenom snagom uputi se ka svom bivšem domu.
PAŽNJA PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA.
I dok se u daljini nešto veliko približava a vojska đavola im diše za vrat, Astaroth i lovac prolaze kroz portal odakle su i došli u citadelu i kreću ka Bahamutu, nesvesni da im ostatak družine upravo pristiže.