Imati kičmu – to je izraz koji označava karakter, stav, lojalnost, snagu da se ostane dosledan svojim principima pod pritiskom. Zapamtite ovo.
Zdravo, viša sila ovde i dalje pomno pratim šta se zbiva tako da, kad vreme bude bilo pravo, svi će znati kako su se ove različite priče preklopile, i zbog čega sam spomenuo kičmu.
Dakle, Žan Lo, znan kao Mando, se budi. Nepoznati mirisi ispunjavaju vazduh, neki čudan zvuk ritmički odzvanja u pozadini. Hladan metalni pod i još hladniji osećaj svugde po telu, čak i tamo gde ne treba.
Uzrok tog osećaja – dijagnostički robot. Lokacija – na i u telu.
Mando kida sa sebe sve sonde i skače na noge. Hladan pod čarapama ga brzo osvešćuje. Bez kacige, ali u donjem vešu (i čarapama), praktično kao da je go. Ali to je sad dosta nisko na listi neugodnosti.
Da je ovo zatvorsko odeljenje, jasno je na prvi, drugi a i na treći pogled. Spartanski ali funkcionalno – u skladu sa imperijom. Sve ćelije okolo su prazne, samo jedna dijagonalno sadrži jedno malo, zeleno biće koje deluje kao da spava.
U to, stražari uvode još jednog zarobljenika, pod veoma teškom stražom. Mandu je veoma zanimljiv. Da li zbog neuobičajene mirnoće koja izbija iz njega ili nečeg drugog, zapao mu je za oko.
Došlo je vreme i za Manda, stražari ga sprovode kroz zatvor do, očigledno, kancelarije upravnika. Usput ima šta da se i vidi, raznovrsna bića, neka i sa ovog sveta, rame uz rame (pipak, šiljak ili šta već imaju) sa nekima jasno van. Sva ova menažerija na jednom mestu mora da nešto znači – ali šta, Mando ne zna. A i ima druge probleme.
Ti problemi imaju svoje ime – Kendal Ozel. Neko sa kim se ne za je ba va te. To su oni ljudi koji zrače autoritet i, koji, najčešće nose dugačke kapute, stoje okrenuti leđima i gledaju zamišljeno u daljinu dok vam saopštavaju teške vesti. Ovde, doduše, imamo i još jedan aspekt, a to je uvažavanje sagovornika.
„Znam da je kod u vašoj kulturi, najveći prekršaj pokazati svoje lice. Izvoli, tvoja kaciga je na stolu, stavi je i onda ćemo razgovarati oči u oči“, započe Kendal i nakon što se okrenu, ugleda Manda u kacigi, gaćama i čarapama. Neravnopravan odnos snaga, u najmanju ruku. To je kao kad držite neki govor pred svima i shvatite da ste goli i onda se probudite vrišteći, obliveni znojem i pod groznim osećajem celo jutro… Ovo je slično, samo što se Mando neće probuditi. A vrištanje je itekako moguće.
Kendal kreće da navodi, sa veoma dugačkog spiska, zašto je sve Mando tražen – od krađe, preko ubistava, zoofilije pa sve do piramidalnih prevara penzionera. Sve to oslikava veoma interesantnu osobu za koju je, po rečima ovog upravnika, zainteresovan čak i Gospodar.
I šta sad? Pa, situacija je sledeća – Mando ima opciju da pristane da radi za Imperiju kao njihov agent, potrčko, kuče na lancu i da im oda sve što zna o artefkatu, svojim prijateljima, učiteljici iz srednje škole… praktično šta god mu traže. Ili da ga muče.
Nakon 1,3 sekunde – Mando pristaje. Biće kučka Imperije.
E sad, kao što je Mando video kad su ga sprovodili, u ovom zatvoru postoje razne vrste, sa raznih svetova, i mnoge od njih imaju jednu zajedničku temu u svojim predanjima i mitovima. A to je tema časti, odanosti, hrabrosti – kičme, jednom rečju. Eto, jedan od tih mitova govori o hrabrom ustaniku koji je čak trpeo zabadanje eksera ispod noktiju i nije izdao svoje prijatelje. Čisto mi palo sad na pamet, kao višoj sili koja sve vidi, pamti i beleži, ne znam zašto.
Nego, dogovor je sledeći – Imperija će Mandu pružiti dosta resursa kako bi ih odveo do artefakta i sprečio svoje drugare da ih ometaju u tome. Svako kršenje ovog dogovora rezultiraće momentalnim Mandovim hapšenjem i eliminisanjem družine.
Kako bi se obezbedili da je to tako – Mandu ubrizgavaju čip (opet, kao kučićima što rade na jednoj planeti) kako bi mogli da ga prate u bilo kom trenutku i naređuju mu da redovno i detaljno raportira o tome šta se dešava. Zauzvrat, dobija platu, resurse i briše mu se dosije. Dobar dogovor, ako ste takvi.
S obzirom na to da je tražio da mu se družina poštedi, Manda sad drže odgovornim za sve njihove akcije.
Biće ovo čupavo.
***********
Evo nas na pijaci, prašnjavo, bučno i gužva. Prava pijaca. U to, pali mi se onaj magični kamenčić i iz njega Arijin glas u kome kaže kako se Mandu nešto desilo, da ga je ostavila kod nekog kampa gde su nešto kopali i da je zapeo neki brod (pustinjski brod, a) da otme i da je čula zvuke borbe i da sigurno nije uspeo i da moramo da dođemo…
„Ništa me ne čudi“, odgovorih joj.
Auh, pa ovaj kamen baš glupo radi – to je to do sutra ujutru što se tiče komunikacije. Za Manda se ne brinem, čovek je rođen pod zvezdom u obliku sranja i to se neće promeniti. A i dobro je da nauči lekciju malo šta se dešava kad pišaš uz vetar (budeš popišan, čisto da razjasnim).
Zahvaljujući džeparcu koji nam Thorsten velikodušno daje, rastrčali smo se po pijaci da pokupujemo malo namirnice, napitke, sredimo oružja… kao deca na vašaru. Fin ovaj patuljak, neverovatno koliko ga pare nisu iskvarile. I dalje je onaj narodski čovek kakav je i bio. Pa čak i ovaj njegov čudni pratilac je raspoloženiji kad je unapredio malo opremu.
Za to vreme, Astaroth je bio veoma koristan – kupio mapu mesta, ugovorio poslić… Pa nije baš ugovorio, koliko se nešto sumnjivo tu dešava – a kad je njemu sumnjivo onda je to baaaaš problem. Elem, neki sumnjivi lik mu je dao prstenac, ne, prsten i rekao da ako odemo do njegovog kluba i rešimo im neke probleme (garant pacodlaci ili sline ili orkovi…) da imaju način da ožive Cecu. Da nije sve ovako sumnjivo, možda bismo i odmah odreagovali, ali kad se Astaroth ovako dvoumi, razmislićemo dva puta. Ma, tri. U svakom slučaju, imamo taj prsten pa kroz jedno 2 dana jahanja na jug, možemo da ih nađemo i vidimo šta se dešava.
Za sad, imamo preča posla, našao sam čarobnjaka i idemo do njegove kuće.
Kuc kuc, tj. „pomaže Bog“!
„Odlazite“, usplahireni ženski glas nas dočeka.
Astaroth - kako zamišlja da izgleda kad pregovara
Gromoglasni prasak prekida dosadnu tišinu. Jedna eksplozija, alarm, druga, bat koraka stražara.
„Nešto se dešava“, pomisli Mando, „nešto loše“.
Haos skače na maksimum kada uz pucnjavu i lasere uleću dve figure. Jedna je obučena veoma slično Mandu, drugi lovac na ucenjene glave – poslednja osoba koju Mando očekuje da vidi. Podjednaku zbunjenost pokazuje (ispod maske) i taj drugi lovac, lovica ispostaviće se, kad kroz par reči sa Mandom ustanovi šta se zbiva i otkud on tu.
Iako im je cilj ono čudno malo zeleno biće, voljni su da pomognu Mandu da pobegne i na njegovu primedbu o tragaču koji su mu ugradili, saopštavaju mu da to nije problem. Neverovatno srećan sticaj okolnosti.
Ali, u Mandu proradi osećaj odgovornosti – „reč je reč“ – pomisli on u sebi. „Ako sam obećao da ću da budem agent Imperije, zašto bih bežao?“
Međutim, u onoj frci, stražari ne razlikuju finese – nemaš beli oklop ili nisi droid – pucaj. I kreće sukob u kome Mando hrabro odluči da se sakrije iza stola. Na prozivku jednog od spasilaca da je kukavica, Mando odgovori, potpuno logično da NEMA ORUŽIJE. „Čime tačno da se borim genije?“
Nema problema, za džedaja postoje samo izazovi, ne problemi. Jedan zamah rukom i droid ostade bez velike puške koja je sad u širokom luku na putu ka Mandu.
Da oružje nije problem, postade jasno onog sekunda kad Mando baci pušku koja mu je UPALA U RUKE.
Borba koja je usledila je epska – svetlosni mačevi, šok granate, precizni hici, akrobacije, DŽEDAJ… i konačno, prava moć – kada se malo zeleno biće probudilo, videli smo šta znači čista SILA. Iskonska, čista, zastrašujuća.
Svi neprijatelji se razleteše na sve strane kao da ih nevidljiva ruka pobaca. I to bi dovoljno da ova operacija spasavanja se uspešno završi.
Uz eksplozije i haos, nestadoše kao što su se i pojavili, spasivši onog koga su hteli. A oni koji nisu ni hteli da budu spašeni, sada se sprovode nazad u ćeliju.
Haos, lovci na ucenjene glave, laserkse sablje i halucinacije
*********
„Kako bre da odlazimo, pa tek smo došli?“ – upitah ja. „Da li je Hakim Olajdžuvan, čarobnjak, tu?“
Na pomen imena njenog oca (Hakim al Najjar), čarobnjakova kći nam otvori vrata i nakon par umirujućih reči, nam objasni da su zlikovci došli pre dva dana i oteli joj oca. Na osnovu opisa, mora da su to ovi isti koji jure Manda. Tražili su artefakt, ali je Hakim, kao čovek od integriteta, odbio da im išta kaže. I poslednje što je uspeo da uradi, pre nego što su ga oteli, je da ostavi misterioznu poruku u nadi da će pravi ljudi uspeti da je dešifruju.
I tako, nas četvorica sedimo iznad poruke i pokušavamo da je rešimo. Sati prolaze i mi shvatamo da će ovo potrajati.
A zgodna je ova mala… Trgni se Zmago, znam da si još potrešen posle onih snova, ali nije sad vreme za to.
Posle dosta prepirki i loših teorija, uspevamo da poredeći mapu i ove zagonetke koje čarobnjak napisa da shvatimo da je prvi korak u smeru tamo gde sunce izlazi. Ovo je Astaroth vešto zaključio. „Znači na sever“, malo manje vešto nastavi.
Kad smo razjasnili gde sunce izlazi a gde ne, sledeće otkrovenje je imao Thorsten: „Čekajte, ako nam treba pola dana do ruševina (…sledeći tragove minulih svetova), onda nam treba i – pola noći!“
Čoveče, pa ovo je sjajno – ne moramo da se kuvamo na suncu, već idemo po hladu. Znao sam da treba da ga slušamo više. Astaroth se slaže, čak insistira da idemo noću – biće da mu ovo sunce ne prija baš.
Oblačimo se u pustinjske odore (Astarothova još jedna dobra ideja), ljubimo čarobnjakovu kći za rastanak (dobro, ne svi, ja pokušavam) i krećemo ka ruševinama.
Da se odanost Imperiji isplati postaće jasno Žan Lou. Brod, oprema i posebna zahvalnost na pokazanoj odanosti.
Nakon inicijalne radosti što konačno ima brod koji radi, Mando poziva na komunikator da vidi ima li ikoga.
Odgovara mu Arija, pošto je ona jedina koja je sačuvala komunikator.
„Pa gde si ti pobogu?“, upita ga smorena Arija, nakon što je odgledala sve reklame i emisije koje su bile dostupne u brodu u kom je čekala skoro sve vreme.
„Evo, bio na produženom vikendu“, pokuša Mando da bude duhovit. „Vidim gde si, sačekaj me sad ću te pokupiti i sve objasniti“.
Ubrzo, Arija je na Mandovom brodu, praćena robotićem kog je povela sa sobom, i saznaje u par crtica šta se desilo od kad je ostavila Manda kod Imperijinog kampa. Mando joj otkriva da je morao da prihvati ponudu Imperije i da je to bio jedini način da nas spase sve.
Pošto je već jutro, pokušavaju da kontaktiraju ostatak družine ponovo pomoću kamena. Nadam se, ovog puta sa više sreće i prisebnosti priglupog Zmaga.
*********
Stigosmo do ruševina. Sve kamen na kamenu na sitnom kamenu. Ali, neke silne vatre gore – to nam se ne sviđa. Astaroth po svom običaju pronjuška okolo i otkri ulaz u podzemlje. Naravno, šta drugo nego opet dole. Pa dobro bre mali, nađi nekad ulaz u restoran, poslastičarnicu ili javnu kuću, a ne u katakombe.
Siđosmo tako dole i šta očekivati od katakombi – paučina, neki leševi, raspad, džinovska statua pauka… Standardno.
ČEKAJ, STANI… JAOOOJ! Brzo, svi napolje, odma’ sada odma’!
Thorstene, kontroliši ovu svoju budalu, umali izgibosmo svi!
Šta bi? Pa genijalni patuljak #2 (od sad ga ovako zovem za kaznu), uze baklju i u trenutku neverovatne inspiracije krenu da pali onu paučinu.
I sad celo podzemlje bukti, dim kulja iz jedinog ulaza, a sve što smo mogli da saznamo nestaje nepovratno u vatri.
Nadimljeni i nadrkani, odlazimo da se odmorimo pre nego što nastavimo dalje.
Ludi patuljci.
Sviće i krećemo na istok i uto opet čuh Arijin glasić iz onog kamena. AHA, znam za foru ovog puta i na pitanje gde smo i da ona i Mando dolaze po nas, joj pažljivo i precizno odgovaram da smo na pola dana jahanja istočno od oaze, u ruševinama.
Pošto smo sačekali malo i videli da ih nema, krećemo dalje, ostavljajući dovoljno tragova da mogu da nas prate.
Kad smo odmakli malo, oko nas se podiže kovitlac peska i zavi nas u tamu. Iz njega dopre glas i upita nas:
„Dani su mi brojevima označeni, al’ ne možeš me dodirnuti ni videti. Ni sunce ni vetar me ne mogu oterati. Šta sam ja?
Ijaoj, opet neke zagonetke. Crno nam se piše.
Ali, Thorstena i mene u isto vreme udari neki nalet inspiracije, verovatno zagrejani rešavanjem čarobnjakove mozgalice, i uglas povikasmo: VREME!
Biće da je pravi odgovor, jer se vrtlog malo stiša. Ali, našim mukama još kraja nema.
„Možeš me čuti, ali ne i uhvatiti. Putujem sa peskom i zvezdama, al’ uvek sam nevidljiv. Ko sam ja?“
VETAR, sad već uigrani uzviknusmo opet Thorsten i ja.
Definitivno nam prija ova pustinja, jer se vrtlog stiša još malo i treće pitanje nas dočeka, sad već spremne: „Krećem se, ali nemam noge. Menjam se, ali nisam živa. Nosim tragove prošlih vetrova i budućih oluja. Šta sam ja?“
Thorsten i ja pogledasmo u Astarotha, ali džabe, ovaj dinamični dvojac drži ključ našeg daljeg napretka. PUSTINJA, pobedonosno rekosmo i orkan se smiri, i novi vetar, sada skroz drugačiji usmeri nas na sledeće odredište – pravo u planine u skriveni ulaz u hram.
Kada smo promolili glave, ispred njega ugledasmo nekoliko vojnika, kao onih što su jurili Manda, i bi nam jasno da smo na dobrom tragu ali da nas nevolja očekuje.
Bacih magiju i uspavah dvojicu dok Astaroth nekako uspe da ubije trećeg stražara. Da se ova prva dvojica nikad ne probude postaraše se Thorsten i patuljak #2, razbivši im glave. Nečasno, ali efikasno.
Ispred nas se uzdiže veličanstveni hram uklesan u steni. Možda su ga vetrovi i eoni istrošili, ali osećaj strahopoštovanja kada stojite ispred nečeg ovakvog je skoro opipljiv. Još pod utiskom ulazimo unutra.
Tja, i nije nešto.
U predvorju, među razbacanim kamenjem, leže mrtvi još neki stražari. Tragovi borbe se vide na sve strane i jedan jedini ulaz skreće pažnju na sebe.
Astarothe, znaš šta ti je činiti.
Nakon što smo utvrdili da zamki nema, hrabro ulazimo u tunel i krećemo napred. U daljini se nazire neko svetlo i ubrzo izlazimo… tačno tamo odakle smo došli.
Hm…
Thorsten i patuljak #2 ulaze sami unutra i… izbijaju opet na Astarotha i mene koji ih čekaju.
„Bez brige, znam šta treba“, gromko uzviknuh i svojim magičnim kopljem bacih magiju koja razbija magiju. Snop svetla pokulja napred, stiže do polovine tunela i vrati se nazad.
Kada smo prišli otprilike polovini tunela, videsmo neke jedva izbrisane oznake i linije koje kao da se prekidaju i u ogedalu nastavljaju dalje.
„Znam, da se vratimo koračajući unazad“, uskliknu Thorsten. Mislim da možemo samo da se okrenemo i vratimo normalno – i bi tako.
Dinamični dvojac 2: zagonetke 0
Nalazimo se u prostoriji sa dva velika murala. Desni prikazuje ogromni zigurat a levi prikazuje mapu sličnu onoj koju imamo, samo sa više detalja. I dok mi tako gledamo i poredimo šta je na jednoj a šta na drugoj mapi iza nas se začu preteći ženski glas: „E jebiga, sad moram i vas da ubijem!“.
A ispred ulaza u hram, spušta se mali (leteći) brod sa dva dobro poznata lika.