XVII session – Usahli…

Ja ne mogu da verujem koliko je nenormalan ovaj patuljak!

Mislim, svi su nenormalni, i ne bili posle ovoliko vremena u ovom podzemlju (dobro, sad smo u kuli, ali svejedno). Ovo zlo nas je sve poremetilo, ali Thorstena ubedljivo najviše. 

Nego, idem naopako (opet, nije ni čudo s obzirom na to gde se nalazimo).

Iako smo uspeli da spasimo Ariju iz kome u kojoj je bila, ona definitivno nije još dobro. Jedva stoji na nogama i onako slabašna, jedino što hoće je… njen kaktus.

Kakav crni kaktus, moramo da begamo odavde, zlo je na sve strane (a posebno u sobi na desno)!

Kaktus ovo, kaktus ono – i u sred sad tog objašnjavanja, ja vidim promenu na Astarothovom licu – kao da je video duha, bolje reći, kao da NIJE video duha. Okrenusmo se svi imamo šta da vidimo – polugoli Thorsten sa nekim blatom na sebi stoji na vratima odakle smo došli.

Bez Sesilije.

Đipi Astaroth na patuljka, na svim jezicima koje zna psujući i proklinjući. E sad je već haos, jer se nalazimo u sred proklete kule neživog čarobnjaka sa neživim… neživima… čudovištima i zlom (vrlo živim) svugde oko nas i poslednje što treba je da skrećemo pažnju na nas. Te ih ućutkujući sve vreme, ubacih nekako u onu trpezariju malo dalje i zatvorih  vrata.

„ŠTA KOJI ZMAJEVSKI QRAC?!“ zaurlah sad na njih!

Idemo redom:

• „Evo ti malo zdravlja Arija“, pokušah da zalečim Ariju. Bez nekog uspeha.
• „Otkud ti Thorstene i gde je Ceca?“
• „Astarothe, ti se smiri, čuće nas na planini ako nastaviš da se dereš!“
•  „Mando, ti ništa, ionako ne znam šta radiš ispod te kacige!“

Nešto nije u redu, Thorsten  deluje jako pogubljeno i negira da uopšte zna ko je Ceca, već da se samo odjednom osvestio u vodi pored leša nekog čudovišta i da je došao ovde do nas.

Na to Astaroth kriknu, „Sesilijaaaaa“, i izlete kroz vrata da spase svoju (sad već malo natečenu) ljubav. Mando krenu za njim a ja ostadoh zatečen celom situacijom. Ispostaviće se, tek prvi put u toku ovog dana.

"I to je poslednje čega se sećam jasno, posle je sve zbrkano“ objasni Thorsten u jednom (dosta dugačkom) dahu.

Što je bilo potrebno da skine oklop i majicu i sve, ne znam, ali evo ga nekako kod nas, čisto da podigne ludilo na novi nivo.

Za to vreme, Astaroth hita da izvuče Sesiliju, doduše onako sav iscrpljen i smlavljen, to nije baš toliko brzo. I on i Mando se nekako usporeno kreću, kao da nisu svoji skroz. Možda su se razboleli, ko zna. Ali ne mogu sad i njima da se bavim, Arija je i dalje zapela za svoj kaktus, pa sad kad je Thorsten tu, možda i možemo nešto da uradimo.

Za početak, može onako go i blatnjav da privuče pažnju na sebe ako ništa drugo.

Nakon što sam im objasnio šta se desilo, krećemo ka onom delu odakle se oseća ogromno zlo – naravno da Arija oseća da joj je kaktus tamo. Bacam tihu sliku ispred nas, da nas bar malo zaštiti, jer Arija još ne može ništa da radi ovako slaba.

I gde je sad ovaj patuljak?! Sad našao da gleda kroz terasu. Valjda hoće da opere ovo blato sa sebe kišom. Verovatno mu čupa dlake sad kad je krenulo da se skoreva.

Nego, šunjamo se Arija i ja kroz neke hodnike, vrata, penjemo se uz kulu, i dolazimo konačno do prostorije odakle se najviše oseća zlo. U njoj se u uglu nalaze crveni dragulj i Arijin kaktus.

I kreće sranje.

Iz Arijinih grudi izbija snop ka dragulju i ona upada u trans. Ja pokušavam da je izvučem ali kako sam je dodirnuo i pokušao da je otrgnem, video sam da sam u problemu. Njen izraz lica jasno govori da ona vidi nešto sasvim drugo umesto mene i da postoji velika šansa da će me, sad već tradicionalno, poslati na onaj svet da se družim sa mojim zmajevskim precima.

Ali uprkos sad već jakim traumama koje imam, pokušavam da je nekako prenem iz tog stanja i uspevam da postignem da sad već jako vrišti. To je očigledno prenulo Thorstena koji se valjda istuširao dovoljno pa se i on pojavljuje na vratima.

Za to vreme, Astaroth je isplutao nazad u dno kule, Mando ga vratio među žive, i kreću da traže Cecu u sad već dosta poplavljenom zamku. Posle dosta lutanja, nalaze je, golu (ŠTA SI TO RADIO THORSTENE?!), zakačenu za statuu kod Sergeja u grobnici.

Astaroth, pun obzira i poštovanja prema svojoj ljubavi, nežno je uzima u ruke, pažljivo polaže na suvu površinu i nabija je u magičnu vreću (Bag of holding) kao perecu. To ga je očigledno dotuklo, jer posle toga više ne može ni da se pomeri. Mandu je bolje doduše. Prehlada neka, verovatno.

Za to vreme, Thorsten, sad već vidno čistiji, dolazi do Arije i mene, i u nadi da je sad privlačniji bez blata, kreće i on da je drmusa.

Divno, sad joj oči kreću da svetle krvavo crveno. U naletu očaja, obasjavam je onim svetlećim kamičkom koji imamo i to je smiruje donekle.

Dok je ja nekako držim pod tim svetlom, Thorsten ulazi u sobu i izlazi sa njenim kaktusom. Ali, kako se približio Ariji, potpuno poništi ovo što sam je smirio. Kad videh zašto – pohlepni patuljak gurnu onaj demonski dragulj kod sebe u džep – svetli kao tri zmaja unutra da se biju.

Kasnije saznah da su njih dvojica morala da se odmore od svih ovih napora, i da je Mando morao da, uz najveće poštovanje, izvuče Sesiliju iz vreće, kako bi izvukao neke grane što smo ko zna kad stavili na dno te vreće - hoće da pravi neko svoje oružje.

Astaroth je opet, uz najveću pažnju i ljubav, pažljivo položi nazad u vreću, nežno savijajući ruke, noge i pipke u različitim smerovima i uglovima.

Posle dosta ronjenja, jedva nekako stižem do njih, i sedam da dođem do daha i da se saberem malo. Objasnih šta se desilo, i videvši Astarotha onako usahloh krenuh da ga zalečim ali bezuspešno. Baš ga lomi, šta god da je u pitanju.

Dok smo se tako odmarali, reših da proverim jaje koje nosimo Krejovinu i uzeh od Astarotha vreću. Nije hteo da je da, ali, u ovom stanju, nije baš da je mogao išta da uradi.

Ali, kako uzeh vreću, osetih kao da sva snaga iz mene iščili. Šta je  sad ovo?

Otvorih vreću i prvo što me zapahnu je smrad (nije ni čudo što su se ova dvojica razbolela) a nakon toga prizor usahlog čmara koji me preseče pravo dušu i odvede na neko mračno mesto. Nakon što sam se prenuo, svatih da je to Sesilija, nesrećno spakovana u ovu magičnu vreću te je sa najvećim poštovanjem i pažnjom, izvukoh nekako napolje i krenuh da vadim i ostale stvari iz vreće.

ŠTA JE OVO?!

Iz vreće izvlačim dva idola, koja ranije nisam video i iz kojih izbija neko ozbiljno zlo. Pa naravno, dva prokleta idola za dva prokleta idiota.

Neka, sledeći put kad vaše gramzive ručice krenu da uzimaju stvari koje ne treba, ostavićemo vas da iskopnite do kraja.

Nije zlato sve što sija već može da bude i ukleta figurica

Kad smo bacili u najdalji ugao sobe te prokletinje, spakovasmo Sesiliju nazad u vreću, ovog puta prvo nju, da ne moramo stalno da je vadimo a i da nas ne zatekne svaki put njen usahli čmar, i legosmo da se odmorimo.

Za to vreme, Thorsten i Arija, shvativši da sam i ja otišao, krenuše da razmišljaju kako da se izvuku odatle. Sad kad su se Ariji vratile moći, smisliše rizičan plan – da se spuste kanapima najdalje što mogu sa terase i onda da Arija baci gromoviti korak (Thunderstep) koji će ih teleportovati što bliže tlu.

I bi tako, uz dosta sreće i gromoglasni prasak, stvoriše se u krošnjama drveća i uz začuđujuće malo ogrebotina stigoše bezbedno na šumsko tlo gde napraviše kamp.

„I, kako ćemo mi da izađemo odavde?“ upitasmo se skoro u isti glas nas trojica? Kako nam je Rasta rekao, imamo samo 2 puta – nazad odakle smo došli što je ko zna koliko dana/nedelja putovanja kroz sad već znamo koliko nepristupačan teren; ili nazad u kulu odakle nismo uspeli ništa da uradimo.

Astaroth insistira da idemo nazad u kulu, ako je Rasta rekao da je tu izlaz, to znači da nismo dovoljno dobro gledali. A jes’ vala, više smo se šunjali i svađali nego što smo uspeli da se posvetimo izlaženju napolje.

Nazad u vodu.

E, biće da mi oni prokleti idoli nisu baš prijali, kako sam ušao u vodu, udavih se. Na svu sreću, izvuče me Mando pa se sabrah malo, blagosiljah i uskočih ponovo. Stižemo sva trojica u sobu gde je bila Arija i gle – postoje vrata koja nismo ni videli jer smo bili zauzeti čitanjem natpisa na fontanama.

Nailazimo na prostoriju sa 8 kolevki u kojima se nalaze kosturi beba, ali, jedna od njih je očuvana na isti način kao  Sergejev leš.

Mando naravno kreće da čeprka po tim kolevkama i ja apsolutno ne želim da imam ikakve veze sa tim. Nema nikakvog poštovanja prema mrtvima.

I, naravno, evo ga sa jednom od tih lobanja, ne znam šta će mu to. Kao da nemamo već dovoljno sranja oko nas.

Za to vreme u hodniku ispred sobe se nalazi jedna statua prekrivena paučinom – kad sam je (oprezno) očistio, vidim da je to isto tako očuvana ženska figura i brzo se udaljih odatle. Ubrzo svi uđosmo u jednu ogromnu balsku dvoranu. Na jednom zidu se nalazi tapiserija sa porodičnim stablom – tu su i baron i njegova žena, Sergej sa svojim bratom i sestrom, i njihovo osmoro dece. Šta li se njima desilo da su završili ovako prokleti, zarobljeni između života i smrti.

Na drugom kraju sobe primećujemo veliku binu za nastupe i jednu malu prostoriju pored. Oštrooki Mando je nekako video da iza slike kraljice na zidu (u koju je neprijatno dugo gledao) postoji kao neki mehanizam. Pritiskamo ga štapom izdaleka i iza nas kreće bina da se spušta.

Nekako sva trojica instiktivno skočismo na nju ni ne sačekavši da vidimo šta će se desiti. A i da li ima još nešto drugo u preostalim sobama.

Platforma se nakon ne baš kratkog spusta, zaustavi u jednoj velikoj kapeli. Kroz bljesak munja spolja vidimo jedan ogroman vitraž – i na njemu crveni i beli zmaj i slika porodice i ovog zamka.

Nismo stigli ni pošteno da pogledamo šta sve tu ima kad Astaroth probi rupu u onom vitražu (gre’ota, stvarno kvalitetno urađeno – postojane boje, precizno lepljeno staklo, vidi se da je skupo…) i mi videsmo da smo veoma blizu tlu. Samo smo se pogledali, uzeli zalet i onako, držeći se za ruke, izleteli kroz prozor praćeni munjama i grmljavinom i našli se na šumskom tlu.

I to, ni manje ni više, pored kampa gde su Arija i Thorsten koji prže nekog zeku.

Ali, džabe, nema vremena za zeku. Iz zamka iza kreće da zrak sve brže i brže pulsira i jasno je da moramo da bežimo što pre.

Thorsten nas vodi u smeru ka čarobnjaku Aldu i princezi zbog koje smo i završili u podzemlju. A kako ću ja do Krejovina, da mu predam jaje… to ćemo tek da vidimo.

Brzo napredujemo, i vreme kreće da se prolepšava čim smo se skonili iz blizine onog prokletog zamka. Oko nas je sad već pozna jesen i tek sad shvatamo da je prošlo mnogo više vremena nego što smo mislili.

Stižemo do zamka (ovog puta normalnog) kasno uveče i uz malo preganjanja sa stražarima uspevamo da uđemo. Da ne bi Astarotha i njegovih gospodskih manira, verovatno bismo u jarku prespavali.

Pošto do ujutru nema prijema, odlazimo u lokalnu krčmu da vidimo šta može da se sazna.
Prazno je sem  jedne osobe u uglu.  Mladog i veoma lepog momka, kolege koliko vidim.

Ohoho, zdravo zdravo…

Džentlmen ne priča o svojim podvizima. Ali ja nisam džentlmen.

Momak se zove Leopold i vidi se da dosta hoda i vežba, ako znate na šta mislim.

Pored nekoliko novih stvari koje ću sigurno primeniti kad za to dođe vreme i mesto, saznah da je još jedna ekipa krenula posle nas ali da se nisu vratili, da su svi mislili da smo mrtvi jer je prošlo pola godine i niko ništa nije čuo o nama.

Takođe, nije da je ovo bilo samo zadovoljstvo – obavili smo i jedan važan posao. Po drevnoj bardovskoj tradiciji, izabrao sam svoje usmerenje – i sad sam zvanično u školi predanja (College of Lore). Čin je obavljen (ehehehe).

Ujutru smo tako osveženi (neki malo više) konačno primljeni kod Alda koji nije verovao kad nas je video. Thorsten je sav ponosan predao cvet i Aldo se užurbano uputi ka princezi i posle dosta vremena izađe vidno smireniji – princeza je stabilna i ovo bi trebalo da je izleči. Pošto nas dugo nije bilo, morali su da je stave u neko polumrtvoživo stanje (sa ovim imamo iskustva) i to smo mu onda ispričali – i o zamku, Sergeju, demonima, neživima, vitražima, tapiserijama…

To što je čuo nije mu se dopalo, jer po izrazu njegovog lica, ovo je mnogo veći problem nego što je mislio. Sergejeva porodica je bila davno ugledna i moćna ali je on potpao pod neke mračne uticaje i prodao svoju dušu za veliku moć. Tako on više nije ni živ ni mrtav, i ovaj ritual u kome je prizvao veliko zlo nije smeo da se desi. Na sve to oslobođen je Azdraka i to izgleda nije baš dobra stvar. I koliko god ja iskreno verovao da su svi zmajevi dobri, biće da ima retkih izuzetaka…

E, problem sa Krejovinovim jajetom se sam razrešio – dolazi sledeće jutro – ko bi rekao, on i Aldo su saveznici. Eto, i to je dobro prošlo.

Ono što je lepo je što je neko konačno uvideo sav naš trud i muku tako da smo dobili i neke lepe poklone – na prvom mestu, zaštitu kuće Elindor (to je ovaj zamak), zlata koliko smo teški, kao i neke fine igračke – Arija magičnu torbicu, Thorstena obukli… A Astaroth… vidiš, u celom ludilu potpuno prevideh Sesiliju. Ispostavilo se da ju je Astaroth krišom zakopao negde u zamku i sad idu da je otkopavaju (uz najveću pažnju i poštovanje, kao kod vađenja/stavljanja u vreću).

Aldo kad ju je video onako usahlu (celu, ne samo jedan deo), se još više zabrinu. Ja ne znam da li taj čovek zna neku drugu grimasu sem zabrinute, jako zabrinute i baš baš jako zabrinute.