XXVII session – Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao

Ekstatični Bel je već uveliko ispred nas, grabi ka nadolazećoj armiji kao da je u pitanju čopor štenaca a ne armada đavola i koznačega. Mi, mnogo manje uzbuđeni, čak suprotno od toga,  neekstatično se iskrcavamo.

Uto, Thorsten klecnu, i posledice kupanja u reci Stiks (na koju su nas lepo upozorili ako se dobro sećam…), počeše da se manifestuju. Nakon par trenutaka slabosti, patuljak podiže glavu…

To nije više onaj Thorsten koga znamo. Sa kojim smo delili i dobro i loše,  ukvarenu mantikoru i gasove u pećini, koji se hrabro bacao sa stena u vodu, pa onda kukavički bežao od vode, pa onda prevazišao taj strah i onda opet upao u vodu… Kad bolje razmislim, bilo bi jako pametno da ga držimo dalje od vode, uopšte mu ne ide. Nego, da, ljuštura od čoveka, izgubljen u prostoru i vremenu, stranac u noći tj. Avernusu.

 I šta patuljak onda radi prvo kad shvati da je u paklu i da ispred njega stoji lep, ali zastrašujući dragonborn. Jesam li rekao već lep?

Maši se za sekiru i kreće u napad! „Ko si ti, čudovište? Gde sam ja? Šta se dešava?!“

Samo me je moja smirenost i veština spasla da ne ostanem kraći za glavu. Nekako ga  umirih ali ovo je veliki problem.

Čak se i Bel okrenu na kratko iz svog trka, ali mu bi odmah jasno šta se dešava. A i druge probleme ima.

Problem ima ime – Zariel & armija đavola.

Međutim, Zariel spazi nešto u daljini i uz krik krenu punom brzinom negde preko i iza nas. Bel iskoristi priliku i još brže nastavi ka citadeli, fokusiran samo na jedno.

A mi? Mi smo isto fokusirani samo na jedno. A to je kako da preživimo ovaj okean užasa koji uz đavolsku (aha) viku nadire ka nama.

Ono što je Zariel privuklo pažnju je niko drugi do Astaroth. Njegovi lepljivi prstići su uzeli nešto što je očigledno jako jako važno jer dobiti punu pažnju aktuelnog vladara prvog kruga pakla nije mala stvar.

Magični artefakt koji mu je oko vrata, odjedanput ožive i poče da se otima, kao da ga nevidljiva ruka pokušava otrgnuti. „E nećeš ga majci…“, zareža Astaroth pokušavajući da iskontroliše pomahnitalu ogrlicu. Ali, Zariel stiže uz demosnki krik i raspoluti zemlju ispred njega i lovca koji pade kao maljem pokošen na obalu reke, par metara niže.

„Vrati to! Nisi svestan šta imaš!“, uzviknu Zariel i krenu u niskom letu ka Astarothu.

Uz verovatno prigodnu kletvu ili dve, Astaroth elegantno skoči do lovca koji je živ, ne baš u dobrom stanju, ali živ. Dovoljno da pokaže Astarothu izlaz, bolje reći ulaz u pećinu. Tračak svetla koji se nazire na dnu tunela je sve što je potrebno Astarothu da u deliću sekunde donese odluku da ostavi lovca za sobom i sigurnost potraži u nepoznatom. To i činjenica da ga medaljon oko vrata bukvalno vuče unutra. A i besna Zariel.

No, kako je zakoračio ka tunelu, dve stvari se istovremeno dogodiše, na opšte iznenađenje svih.

Prvo, na ulazu u tunel stvori se ogromna demonska kraljica, dobro poznato lice iz prethodnih avantura i jedna od poslednjih osoba koju Astaroth sad želi da vidi.

Njegova tašta.

Međutim, ono što je još strašnije je da je uz nju njena kći – Astarothova ljubav, Sesilija. I opet je nečista magija na delu, najmračnija od svih, nekromansija. Kao marioneta bez trunke volje, svesti i duše, bleda senka nekada moćne princeze sada stoji uz svoju majku i očima u kojima nema više ničega, mirno posmatra skamenjenog Astarotha.

U tom trenutku, taj prizor ili možda moć ovog misterioznog artefakta, il čak obe stvari zajedno, dovode do drugog događaja. Uz urlik i grmljavinu, Astaroth se transformisa u svoju pravu formu.

„Ungh“, reče on i uspravi se sa plamenom u očima.

******

Kako u 6 sekundi osvestiti patuljka i sprečiti pokolj (nas)?

Korak #1: najbrže što mogu, na mojoj magičnoj lauti, sviram i pravim slike cele naše dosadašnje avanture. Dobro, barem najbitnijih delova – kako smo se našli, mantikora, kamenje, višenje sa mosta, Sir Cumsalot, još kamenja, armagedon i tako to… Izgleda da deluje, kao da mu se nešto blago vraća. Ako ovo preživimo, napraviću bend, zvaće se… Dragonforce… i sviraćemo jako jako brzo!

Korak #2: pošto je Bel odleteo u citadelu, pun fokus armade je na nama. Pošto ni u punoj snazi ne bismo imali šanse, hajde barem da se odmorimo malo.

Da nas izvuče iz ovog gliba, evo jedna magična koliba!

Eto, sad imamo tačno 8 sati da smislimo kako da se izvučemo iz ovoga. Uz meteore koji padaju na nas, besne đavole koji urlaju i biju po kolibici, najbolje što mogu da uradim je da zamračim zidove i da se pravimo kao da smo na nekoj livadici, daleko od svega, gde leptirići lete, ptičice pevaju i …. TIŠINA TAMO NAPOLJU! … i gde nas čekaju divne krave sa lepim plavim očima…

*****

„Daj joj!“, viče Zariel.

„Dam joj k…“ umalo zausti Astaroth ali se umesto toga baci na nju sa isukanim kandžama, spreman da osveti Sesiliju. Po drugi put.

I samo prolete kroz nju pravo u pećinu.

„Pa to je samo prikaza“, pomisli Astaroth ali već u sledećem sekundu jedan od pipaka se obmota oko njega i vrlo čvrsto i preteće ga zgrabi i podiže u vazduh. Pogonjen besom i nadljudskom snagom, Astaroth preseče pipak kandžama i pade na zemlju. I taman kad je mislio da je bezbedan, drugi pipak ga zgrabi i krenu da ga privlači ka demonskoj kraljici.

U poslednjem trenutku, Astaroth mudro iskoristi ono malo senke koji mu ulaz u pećinu pruži i teleportova se duboko u unutrašnjost, pravo ka svetlu koje mu je sad jedini izlaz. I dok su mu tašta i Zariel za petama, Astaroth u punom trku stiže do kraja pećine.

Pred njim se nalazi ogroman portal, pun magičnih simbola. Sa svih strana gore vatre, lava prolazi kroz podove i zidove, i cela prostorija odiše moćnom magijom. Ispred portala iz koga izbija krvavo crvena svetlost, nalazi se jedan pijedestal.  Na njemu se, trenutno, ništa ne nalazi.

Ali, to će se uskoro promeniti. Astaroth prilazi, nekako čudno smiren, i postavlja artefakt na njega. U tom trenutku, uz vrisak, na ulazu se pojavljuju njegove progoniteljke.

Kako je postavio artefakt na pijedestal, portal naglo promeni boju. To je ono što mu je bilo potrebno i uz jedan vešt potez, Astaroth zgrabi artefakt i uskoči u portal.

Šta je sa druge strane? Sigurno ne može da bude gore od onoga što mu je za petama.

Poslednja stvar koju je čuo u trenutku dok su ga misteriozne sile prenosile ko zna gde, je kao da su svi đavoli pakla odjednom zaurlali kroz Zariel i demonsku kraljicu.

I uto se portal zatvori.

********

Ako se pitate koliko je potrebno đavolima da se smore i odustanu od toga da biju po magičnoj kolibi – odgovor je nekoliko sati. A možda i više, no u jednom trenutku, ispred nas se stvori Bel.

Vidno jači i raspoloženiji, u rukama mu je trozubac za koji sam poprilično siguran da može da probije citadelu a kamoli ovu našu jadnu kolibicu.

Uz povik „Evo ga konačno!“, Bel zabode trozubac u zemlju i kao da se ceo pakao zatrese.

„Sada je nova uprava stigla i izlazak iz Avernusa je zatvoren! Ako želite napolje – to morate da zaslužite.“, mirnim ali veoma zabrinjavajućim tonom izgovori Bel.

Njegove sledeće reči nam razvejaše nadu da to što smo mu pomogli da dođe dovde išta znači. „Predugo su neke tradicije ovde bile zaboravljene“, započe on. „Vreme je da se vrate prave vrednosti, nepravedno zapostavljene. Vreme je da se vrate PAKLENE OLIMPIJSKE IGREEEEE!“

Da je ovo potez iskusnog vladara, vidi se po reakciji njegovih potčinjenih – sveopšta radost i uzbuđenje kao talas se pronese kroz armiju.

„Da li imamo tvoje gostoprimstvo?“, upitah naivno.

„Naravno“, odgovori on uz đavolski osmeh.

Što da ne, deluje iskreno. Šta može naopako da prođe?

*******

Čudan zvuk, metal i misteriozno okruženje su dočekali Astarotha. Nalazi se u ne baš velikoj sobi, punoj čudnih naprava, metala, cevi, i mnogočega što mu nije jasno šta je.

Povrh svega, prsten koji nosi na ruci još od prvih dana u pustinji, prsten lopovske gilde, kreće ponovo da se ponaša čudno – kompas na njemu krenu da se vrti nekontrolisano i čudna sila poče da ga vuče uz stepenice ispred.

„Hoće li prestati stvari da me vuku na sve strane?“, pomisli Astaroth dok polu trčeći, polu lebdeći se uspe uz stepenice. Na njihovom vrhu, na jednom postolju nalazi se čudna tvorevina. Velika zlatna lobanja, okružena zupčanicima, kablovima, i svakakvom mašinerijom za koju Astaroth apsolutno nema pojma čemu služi.

Zaintrigiran, skinu prsten i približi ga lobanji. Kako je to uradio, prsten polete i zalepi se za jedno oko.

„Aha, ovo mora nešto da znači“, reče naglas Astaroth.

*********

„Ako želite, možete iskoristiti vreme da se pripremite za igre“, nastavi Bel. „Imamo spa centar, teretanu, trkalište, bazen… sve što vam je potrebno.“

I kako sad da odbijete tako nešto – gasimo kolibicu i svako od nas reče gde želi da ide. Mando u streljanu, Arija u spa, Thorsten u teretanu a ja u svlačionicu. Tako i bi, svako od nas biva prebačen tamo gde je hteo.

Vrata nema ni u jednoj od soba, tako da ovo gostoprimstvo počinje da više liči na zarobljeništvo. Videćemo kako će ovo da se razreši.

*********

Iako je prošao celu sobu uzduž i popreko 2 puta, Astaroth ništa ne nalazi. Sve što je pokušao da gurne u drugo oko lobanje, nije izazvalo nikakvu reakciju.

Jedino što nije pokušao je da podigne celu tu napravu. I sad imamo jednog zbunjenog princa kome je ruka zalepljena za zlatnu lobanju sa prstenom u oku.

„Jebeš ovo“, promrmlja sebi u bradu Astaroth i zaputi se ka portalu.

Svuuuš i evo ga na drugoj strani, pravo na noge Belu.

„Dobrodošo, čekao sam kad ćeš se pojaviti“, zagrme Bel.

„Ehehe“, skviknu Astaroth.

U par crta, Bel ga uvede u priču i ponudi mu da bira, kao i svima nama, gde želi da se pripremi za igre.

Zvuk tegova koji zveckaju, miris znojavog patuljka. Pa Astaroth je u teretani.

Thorsten je duboko u treningu, u fokusu, u problemu jer je preterao sa tegovima. I sad još, povrh svega, ima Astarothovu nogu na šipci koja ga je zalepila za klupu.

„Jao, jebaću ti nanu naninu mutavu, samo da se oslobodim!“, besno ali nemoćno prošišta Thorsten koji je ozbiljno precenio svoju snagu. Biće da je zaboravio mnogo više nego što smo mislili.

„Dobro dobro, ne divljaj“, reče Astaroth i Thorsten zapanjen shvati da ovaj zna da priča. Astarothu, koji nije bio prisutan kad je Torsthena okupala reka zaborava, tek sad nije jasno šta se dešava. Ali prilika da se patuljak zajebava ne sme da se propusti – i sad Thorsten misli da je pokupio neku boleštinu od raspalih dama noći te ga zato sećanje ne služi…

„NEKA IGRE POČNUUUUU!!!!“

Nismo ni očekivali da će ovo biti skromno, seosko takmičenje. Ali, po starom dobrom običaju ovde u Avernusu, sve je OG RO MNO.

I ni sekund nije prošao, već smo gurnuti u prvu igru. Nas 5, družina ponovo cela i nadam se nepobediva.

Naspram njih 5. Đavola. Nadam se pobedivih.

Igra snage, veštine i umeća.

Dobro, ne baš. Navlačenje konopca iznad vatrenog ponora. Pa da, kao što rekoh – skromno seosko takmičenje.

Thorsten pozadi, ukopa se nogama u pesak, za to mu barem ne treba ni sećanje, ni pamet.. I krenu navlačenje, korak nazad, napred… sapleti se, padni, ustani… U prvom redu, jedan od dvojice ratnika sa ulaza u citadelu, zabode koplja u zemlju i zakači se o njih!

HEJ, OD KAD TO SME?!

Aha, tako znači se igra. Uprite ljudi… dobro, polu vilenjaci, i šta god da su Mando i Astaroth… i patuljku… I dok si rekao vucitetajkanapjebalivasdavasjebalisvikrugovipakla, ubacismo u vatru jednog po jednog đavola.

AVERNUS 0: POVRATNICI BEZDANA 1

(Moj dnevnik, moja pravila. Dok ne smislite nešto bolje, ostaje ovako. To ili TIM ZMAGO!)

Ali nedovoljno, vešt je ovaj protivnik, moram da priznam. A i ima mnogo korisnije magije za ovo. Bolje Ariju da sam pustio, njoj bi ovo mnogo bolje išlo.

Mada kakve sam sreće, pogodila bi me u leđa, makar čučao u publici…

Kad smo već kod toga, šta radi ovaj ludak Astaroth. Krajičkom oka ga spazih kako ide od jednog do drugog đavola u publici i pipka ih onom lobanjom po rukama… Jebeš mi sve, ako ga ne ubiju u areni, ubiće ga u publici.

Dobro, ovo moje ne ide.

Batali magije, idemo na silu. Mogu da zbunim protivnika, to je dozvoljeno. I mogu da zviznem ovaj fireball magičnim kopljem. E ovo sad već podseća na seoske igre!

Pobedu donesoh stvarno spektakularnim potezom – raširenih krila, zviznuh vatrenu loptu pravo u sredinu i istovremeno bacih iluziju koja protivnika navede na pogrešnu stranu.

AVERNUS 0: POVRATNICI BEZDANA 2

Ne stigosmo ni da se odmorimo, kad se svi stvorismo u areni za sledeću igru. Čak i Astaroth u sred 54-tog prislanjanja zlatne lobanje ljud… đavolima na ruke. 

„TREĆA IGRA I ŠANSA ZA DIREKTAN PLASMAN U FINALE LE LE LE“, zagrme opet Bel.

„Loptu smestite u protivnički gol 3 puta i pobeda je vaša!“

Auh… Evo ga onaj poveći minotaur…