XXIX session – Opet mučki, opet sa leđa

Šta… kakav… Gde sam… Još mi zvoni  u glavi od batina koje sam dobio od one prerasle krave. I taman mi se zvonjava u ušima stišala kada zazveči još jače Belov glas: “Dobra borba do sada ali poslednja igra će biti najteža.”

Kako je to rekao, oko nas se sve zamrači i osetismo svi kako nas neka čudna magija obuzima, leči sve rane i umor, i u sledećem trenutku pojavismo se u novoj areni (koliko ih ima više…), osveženi, opravljeni i, koliko - toliko, spremni da se suočimo sa poslednjim izazovom. Koliko dugo smo već ovde, više ni sam ne znam, i jedino što svi želimo je da se sklonimo odavde i vratimo u naš svet, u kom god da je stanju.

Ah, ova arena ima šiljke koji iskaču sa zidova. Pa sjajno, to je baš lep detalj…

Nisam ni stigao da završim unutrašnji monolog, kada ponovo zaurla Bel dobrodošlicu. Mogao bi neko da mu skrene pažnju da se em mnogo dere, em da mnogo priča, ali to sigurno neću biti ja. 

“Dobrodošli”, započe Bel, “u poslednju igru. Igru koja donosi najveće nagrade pravim šampionima!” I, naravno, pošto očigledno pati od potrebe za preteranim hvalisanjem koja verovatno potiče od nedostatka pažnje i ljubavi tokom odrastanja… Evo, to je ono što kažem, toliko dugo smo dole, da mi se sad svakavke misli vrte po glavi, preispitujem sve, i razmišljam o glupostima.

Nego, nagrade. Mahnu Bel rukama (kandžama) i tri stuba svetla se spustiše ispred nas u areni. U svakom krenu da se spušta po jedno jastuče (vrlo lepo, crveno, deluje dosta udobno, lep vez) i na njima po jedna nagrada: zlatni lovorov venac, nešto što liči na portal i jedna bočica sa, koliko vidim odavde kroz to svetlo, peskom u boji.

Iskreno, očekivao sam nešto više. Mada, mogao bih da se zakunem da sam primetio kako se Astaroth štrecnuo kad je ugledao ove nagrade. Taman zaustih da ga pitam kad me opet Bel, prekide sa pitanjem - “Birajte ko učestvuje u ovoj borbi, ali znajte, da ko uđe, ne znači da će i izaći odavde.”

“Ha”, odgovorih ja prkosno, “više nas je ovde ušlo… nego što će.. mislim ušli smo odvojeno, pa smo se sastali, ali ćemo izaći zajedno… ali ne kao što smo ušli… mislim… Avernus. Svi učestvujemo…….”

Bel me samo pogleda i nastavi, “Dakle, pobednici Avernusa moraju pobediti i same bogove!”

Kako je to izgovorio, nagrade odlebdeše na zgodno postavljne stubiće ispod trona na kome se Bel smesti i krenu da se zadovoljno osmehuje.

Gledati kako se vojskovođa armije đavola smeši je grozno iz dva razloga - prvi je vezan za to kako izgleda, a drugi je vezan za to što ono što je njemu zabavno je obično svima drugima apsolutni pakao.

Joj!

Ovo je bukvalno mislio.

Ispred nas, uz zlokobni huk i vrtlog tame, pojavi se ogromna figura iz koje bezdan hladnoće i smrti krenu da izbija.

“Pozdravite Anubisa, koji je došao da presudi da li su vam duše čiste!”, i dalje sa jezivo osmehujući, najavi Bel našeg suparnika.

Sudija podzemnog sveta, sa glavom šakala, koji u jednoj ruci nosi terazije a u drugoj skiptar, sada stoji ispred nas u svoj svojoj veličini i snazi.

Kako se boriš protiv božanstva?

Vatrenom kuglom ako pitaš Ariju. Ako pitaš Manda, tako što ga promašiš.

Thorsten, rastrojen od nekoliko prošlih igara, zamahnu onom sekirom, potkači i nesrećnog Astarotha i Anubisa. Dobro nam svima glave nije odsekao.

Uto Anubis podiže ruke i neka jeziva sila se podiže iz zemlje i odbaci nas sve nazad.

“Nečisti stvore”, započeh ja iako je u pitanju božanstvo pa teško baš da je nečist ali žar borbe je i hajde malo da sjašete svi, video bih vas da li možete da razmišljate kad nekoliko metara visok polu čovek, polu šakal a sto posto bog, stoji isped vas u sred arene u prvom krugu pakla i sprema se da uradi ko zna šta…

“Da te vidim sad”, dakle, završih ja i iz koplja mi polete sveta aura i obuhvati nas sve.

Inspirisani ovim potezom, moji saborci nastaviše uspešno - Astaroth prohuja hitro kroz noge Anubisa, i uspe ne samo da ga dobro zakači već i da se uspešno skloni. 

Mando konačno naštelova ruku i pogodi svojom pucaljkom pravo u grudi našeg protivnika odgurnuvši ga na zid. Anubis se zatetura i umalo obori nagrade, ali ih Bel zadrža pokretom ruke. Eto, bar smo mu skinuli taj odvratni osmeh sa lica.

Thorsten nastavi da mlatara sekirom i konačno ga pogodi svom silinom. Nakon Arijine druge vatrene loptice, Anubis podiže ruke i mrtva tišina se spusti na nas.

Pokušah da raščinim ovu magiju, ali bi previše za mene.

Ništa, mora pešački - Astaroth se pretvori u svoju demonsku formu i skloni iza mene, i zajedničkim snagama, neko manje, neko više, Mando, Arija i Thorsten nastaviše da biju.

“Dosta!”

Aha, sad se opet čujemo, samo da… uh, moram ono sa ustima i ušima da uradim… e tako, sad je bolje.

To je bio Anubis, koji završi ovu borbu i nestade isto kao što se pojavio.

I sad gledamo potpuno ludog patuljka kako sa dve ruke pokušava da izvuče sekiru koja mu se zabila u stub koji mu apsolutno ništa nažao nije učinio, čak deluje kao da se oporavio kad mu je prišao.

Za to vreme, Astaroth, zalečen ali ozbiljno popizdeo, baci se na Ozirisa i zabode mu noževe u leđa. 

To razbesne boga mrtvih koji vešto baci skiptar na Thorstena (verovatno kako bi sprečio patuljka da mu uništava stubove) i pogodi ga iz sve snage u leđa.

E, da se ja sklonim malo u stranu, vidim da se Mando sprema opet da gađa - što je sigurno sigurno je. 

I eto, kako ga je zviznuo sada… bravo! Možda si idiot, ali barem konačno gađaš u pravo mesto a ne kao Ar…

Hej! Pazi, ovo mi je baš blizu prole…Aaaarhg!

PA DOBRO BRE ARIJA, KAD SI PRODALA DUŠU ĐAVOLU JESI LI MOGLA DA TRAŽIŠ BOLJI VID, ILI MIRNIJU RUKU!?

Opet mučki.

Opet s leđa.

Opet Arija.

Danas nam glave neće doći bogovi, već mi jedni drugima.

I kao da me ču, Thorsten upravo završi seču stuba koji uz tresak pade i na njega i na Manda, odbacivši ih na zid sa šiljcima.

Nama neprijatelji ne trebaju.

 E sad, publika nam ionako nije bila previše naklonjena, ali posle ovih idiotluka sad već krenu (opravdano) da nas proziva.

“Ua, hoćemo pravu borbu idioti!”

Ne mogu im zameriti.

Gde.. pa gde si sad krenuo crni Thorstene?!

Kad se prašina od slomljenog stuba slegla, Thorsten ustade, otrese kamenčiće iz kose i brade, i laganim hodom, kao da se nalazi ispred svinjca iz kog je potekao svemujebemdamujebem a ne u areni u prvom krugu pakla, krenu ka drugom stubu.

Zakopao te stub dabogda, i tebe i svakog patuljka! Šta si se navrzao na to?! Mi ovde se međusobno poubijasmo, ne stižu bogovi da nas pogode koliko se međusobno mlatimo, a ti biješ sekirom u kameni stub, koji još i leči. 

Ne, ne mogu više…

Da se sklonim na bezbedno od Arije (a i Manda), obukoh one rukavice ludila koje sam osvojio od Bela, poleteh u vazduh i bacih se na Ozirisa svetim kopljem. Dobro, bar sam mu skrenuo pažnju.

Nije dobro. Nije dobro. Nije dobro!

Auh, ovako izgleda kad te božanstvo udari!

Jedva se zadžah u vazduhu, umalo kao muvu da me spljeska ali me rukavice drže u nekom besu i ludilu i uspevam da se održim.

Drugom rukom, Oziris pokaza ka skiptru i on krene da se podiže, kao da ga neka nevidljiva… sila, poziva nazad svome vlasniku.

Mando, videvši to, se baci na njega i uspe da ga zadrži nekako, navlačeći se poslednjim atomima snage.

Avaj

A evo ga i Thorsten, laganim hodom, obliznu se, pljunu u šake i opali po onom nesrećnom stubu kao da sutra ne postoji.

Taj njegov odnos prema kamenu, ne znam… veoma je zbunjujuć. Čas opsesija, čas mržnja…

No, bitnije sada je sprečiti Ozirisa da vrati skiptar, tako da nastavih da mu zujim oko glave, i kad već ne mogu da pričam zbog ovih ludih rukavica a i pošto sam solidno razjaren, krenuh da mu mlataram ispred nosa, nečim što nije za mlataranje (ehehehe) i time ga dovoljno zbunih da ga još jednom, svetim kopljem, podsetim da se sa zmajorođenima ne treba zajebavati.

No, mlataranje ili ne, Oziris potpuno neuznemiren pojavom letećeg zmajorođenog koji mu vitla nečim ispre nosa, dozva skiptar sebi i baci ga opet na Thorstena.

Pa nećeš dva puta ovog patuljka na istu foru - Thorsten se izmače u poslednjem trenutku i skiptar završi ono što je Thorsten započeo - od drugog stuba ostade samo sećanje i lepa uspomena.

Što znači da je sad pravi trenutak da Mando napravi novo sranje.

LETIM! SKLONIO SAM SE! IMAŠ CELU JEBENU ARENU! KAKO OPET? KA KO?

Ja sam ubeđen da on ništa ne vidi kroz onu kacigu.

Ili je kompletno zrikav. Ili nema jedno oko..

Jer drugi hitac pogodi Ariju i time smo uspešno iskoristili skoro sve kombinacije i olakšali posao Ozirisu i kome god još da se pojavi. 

Mislim, ovim tempom dovoljno je samo da se pojave, ništa ne rade, i puste Manda i Ariju da prvo nas ostale, a onda se i međusobno dokrajče…

Arija sad poptuno rastrojena, krenu da ispaljuje ona njena čuda na sve strane, na svu sreću, napravivši samo rupe u zidovima arene, a ne u nekom od nas.

Za to vreme, pošto je ostao bez stubova, Thorsten se još sporijim korakom uputi ka Ozirisu, kao da je neko mlado drvo koje treba poseći, a ne bog mrtvih, u areni prvog kruga pakla. Sa sekirom koja mu se vuče kroz prašinu iza leđa i ostavlja trag u krvavom pesku, izgleda kao da hoda u nekom drugom vremenu i prostoru, nesvestan buke i haosa oko sebe.

Ko zna, možda ni ne vidi božanstvo, već novi stub, koji mu prkosi i izaziva ga.

“Kukavice! Goljo! Slabiću!”, kao da mu govori taj nevidljivi stub.

Eto to sam nekako zamišljao dok sam skidao rukavice jarosti i sletao na zemlju, oslobođen posednutosti rukavica, šta se dešava ovom patuljku u glavi.

Ne znam da li sam bio u pravu, ali uz pogled prema Belu preko ramena, Thorsten silovito podiže sekiru, i jednim moćnim potezom, odseče Ozirisu nogu i još ponešto (ne zaboravite, patuljci su niski, šteta koju prave je uglavnom u tim donjim predelima).

Uz krik i neljudski huk, Oziris potonu u zemlju i najednom se vrati, pokloni i nestade, ovog puta, za stalno.

Ok, to je to. Pobeda nam je na domak ru…

Uz gromoglasni huk i… a ne, ne… 

Bez ičega gromoglasnog, u zraku sunca koji kao da se spusti sa neba, stvori se Ra, bog života i stvaranja. Obasjan bleštavom svetlošću, deluje čak i nekako miroljubivo, možda će ovo biti šansa da se nešto i dog… 

Ne.

Mando ga pogađa pravo u glavu.

Onda Arija.

Pa Thorsten.

Ja se lečim.

I to u pravom trenutku, jer uz nehajan potez ruke, Ra krenu da čara i u sledećem trenutku kao da nas je zid sve udario.

Padosmo kao pokošeni i sa užasom videh da su Arija i Astaroth gotovi.

Counterspell... ali malo morgen

Na svu sreću, loše sam video, Astaroth i Arija otvoriše oči i nekako se uzdigoše, vidno uzdrmani, ali živi.

Dobro je, ipak nije sve izgubljeno, imamo šanse.

Nemamo šanse.

“Vreme je da učinimo ovo zanimljivijim” promrlja Bel i prekoputa Ra, stvori se još jedna figura - Amon, kralj bogova.

E sad, da li je zanimljivo i kome, o tome se može pričati.

Verujem da je publici bilo dosta zanimljivo ali nama malo manje. Sa dva božanstva ispred sebe šansa da se Povratnici bezdana vrate iz.. bezdana… je veoma mala.

Ali, imali smo mi i gore probleme koje nismo rešavali.

Mando, Arija, Thorsten i Zmago se spremiše da naprave čudo - i tako i bi. 

Astaroth se baci i na Amona kao da sutra ne postoji (a verovatno i ne postoji) i zabode mu noževe bez ikakvog poštovanja prema ulozi koju ima.

Ra, videvši to, baci tornado na nas i sve postade zagušeno i sakriveno oblakom prašine i olujnog vetra.

I bogovi krenuše u kontranapad - Ra se potom okrenu ka Astarothu i probode ga kopljem. Amon se stvori ispred mene ali ga brzom reakcijom i magijom reči, zamajah dovoljno da me promaši. I eto ga čudo, i Mando i Arija uspeše da pogode svoje mete a ne mene.

I to mi bi znak da ima nade - skupih svu koncentraciju koju imam i uklonih magiju koja nas je držala u tornadu.

Auh, možda bolje i da nisam.

Oko nas se vodi bitka. Ne, ne, ne ova u kojoj smo, već potpuno druga.

Zarijel se vratila, besna i sa dosta vojske.

U tom trenku, prvi se najbolje snašao Astaroth, koji je krajičkom oka spazio da su se ispod trona vrata malo otvorila i da neka figura stoji sakrivena iza i kao da poziva da se izadje.

Astaroth pritrča i izvuče lovca iz senke, koji vidno gunđajući i bez ikakve opreme se obre u sred najvećeg haosa u kom je ikad bio.

Da nam opasnost preti sa svih strana postade jasno čim Ra obori i Thorstena i Manda jednim moćnim udarcem. Za to vreme, Amon pogodi mene i odbaci me na drugi kraj arene.

Sad već na ivici snaga, poleteh ka Amonu i zabodoh mu koplje svom silinom. U letu, praktično bonus akcijom, uspeh da zalečim Thorstena, dok lovac iskoristi haos i nekako stabilizova Manda.

Situacija je sad već dosta dramatična - skoro svi smo na ivici snaga, magije mi polako ponestaju i ne znam kako ćemo se izvući iz ovoga.

Ra podiže koplje da dokrajči Thorstena, kada u tom trenutku, sa drugog kraja arene gde odvoja bitka između Zarijel i Bela, dolete vatrena kugla i pogodi Amona u leđa.

Razjaren, Ra skoči i ulete u tu bitku, krenuvši da bije levo i desno. 

Jedno je kad se boriš u areni po pravilima. Drugo je kad te, mučki, sa leđa, pogode.

Eto, vidite da znam šta pričam.

Dobro, sad nam ostaje “samo” jedno božanstvo.

Mando i Thorsten, vidno uzdrmani ne uspevaju da ga pogode. Arija i ja uspevamo ali bojim se da nam je potrebno mnogo više. Sada je trenutak kada bi Astaroth trebalo da uleti sa svojim noževima… Gde je Astaroth, kad smo već kod toga?

Pa, dok smo se mi makljali, Astaroth je iskoristio priliku i video da su nagrade bez nadzora i uputi se ka njima. Uz dosta poteškoća, verovatno zato što su zidovi, stubovi (preostali) i sve za šta može da se uhvati, ili zaliveni krvlju svih nas ili polomljeni (ako je stub i Thorsten u blizini). No, kao mahnit, Astaroth se nekako uzvera i zgrabi jednu od nagrada, onu što izgleda kao mali portal.

U istom vreme, lovac, neplanirano uvučen u sve ovo, pohita ka vratima i pokuša da ih otvori. Ali bez uspeha.

I, u tom trenutku, desi se nešto neočekivano.

Prijatelji, saborci, povratnici bezdana...

Astaroth aktivira portal i sve kao da stade.

Čak i Amon zastade i okrenu se da vidi šta se dešava.

Reči ne mogu opisati ono što sledi - ni najveći bardovi ne mogu preneti sirovu emociju i snagu koji jedan mali, ljubičasto sivi, štagoddaje, izgovori u tom trenutku. Između podsećanja na naše avanture, uspone i padove, ljubavne pauze i probleme sa varenjem, iz Astarotha probi sve ono što je čuvao u sebi i po prvi put, videsmo njegovo pravo lice. Ne ono u koje se pretvara kad popizdi. Ne ono koje pokazuje kad se svađa ili bori. Ne ni ono koje se ne vidi kad se šunja po mraku.

To je lice romantika, nekoga ko je spreman da siđe u pakao zbog izgubljene ljubavi i da se suoči sa hordom đavola i bogova vođen srcem, nadom ali i nekim magičnim artefatkom koji ima u sebi koji nije baš zanemariti. 

Šansa da vrati Cecu je nešto što se ne sme propustiti, i svima postade jasno da nam se putevi ovde razilaze. Da li zauvek - videćemo. Nehajnim potezom, dobaci Thorstenu i meni par sitnica, okrenu se i zakorači u portal.

Zbogom mali prinče, uvek ćemo imati Fandalin <3

Svečanu atmosferu prekinu Belov krik, koji jurnu ka Astarothu u pokušaju da ga spreči ali prekasno.

U portal, u poslednjem času uskoči i lovac, i uz dva nepristojna gesta usmerena ka Belu, portal nestade i kratak predah se završi.

Amon, umereno dirnut govorom, okrenu se nazad ka Thorstenu i zamahnu kopljem. Spasih patuljka veštim magičnim rečima, što dade Mandu šansu. I desi se čudo - Mando pogodi i to svom silinom.

Hej, pa možda ipak imamo šans…

ZNAČI AKO NIJE ARIJA, ONDA SI TI IDIOTE! SKINI KACIGU! ZNAM DA ŽMURIŠ KAD GAĐAŠ ALI JE L MOŽEŠ DA SE ZAJEBEŠ JEDNOM I DA NE POGODIŠ MENE!!!

Jedinu pametnu stvar uradi Arija, koja magičnom rukom pokupi ostale nagrade i glavom pokaza ka vratima.

Pa lakše reći nego uraditi, posebno kada te SABORCI stalno pogađaju u leđa!

Thorsten prizva sve što ima u sebi i jednim silovitim udarcem obori Amona na kolena. On onako u padu uspe da me potkači i skoro dokrajči.

Ali ne, žilav je Zmago. Neka viša sila je rešila da mi još nije vreme i ovo vremena što mi je preostalo planiram da iskoristim da zagorčam život svim ovim đavolima, demonima i nemanima.

E sad, onako poetska pravda bi bila da poslednji udarac pripadne meni, ali da me možda nisu pogodili 10 puta do sada, verovatno bih i uspeo. Ali avaj, ta čast pripade Mandu koji, čistom slučajnošću, pogodi Amona pravo u čelo.

No, ozbiljan razgovor o preciznošću i rasporedu na bojištu ostavljamo za kasnije. Sada je mnogo bitnije da pobegnemo odavde, jer, koliko vidim, Bel gubi, vatrene lopte kreću da padaju sa neba na nas i više nema šta ovde da tražimo.

Pohitasmo ka vratima, i združenim silama, nekako podigosmo kapiju i zakoračismo u tunel.

Vreme našeg boravka u paklu se bliži kraju!