XXIV session – Ko s’ djavolom tikve sadi…

Ako smo mislili da ćemo pobeći onako kako smo i stigli - Mandovim brodom - grdno smo se prevarili. Što smo leteli - leteli smo.

Poznata crvena glava, pogleda u našem smeru i u jednom trenutku kao da me njen pogled zakova za zemlju. No, taj trenutak bi naglo prekinut gromoglasnom eksplozijom Mandovog broda koji glava spali jednim razornim zrakom.

I kao da to nije dovoljno, na stepenicama se pojavljuje jedan čudan lik koji deluje da vrlo dobro zna Manda. Obučen je u crno, u neku čudnu odoru i vitla nekim čudnim mačem, deluje kao da je sablja… od svetla… neka svetlosna sablja rekao bih. U svakom slučaju, dosta besno zaurla na Manda: “Izdajice!”.

Da nevolja ne ide sama, to smo odavno naučili, pa nas pojava još par slično obučenih i naoružanih likova, samo sa druge strane stepenica, nije mnogo iznenadila. Oni se, začudo, ne deru na Manda, već na tog veoma besnog lika u crnom, i naređuju mu da odstupi.

I kreće još jedna bitka, sa tim svetlosnim sabljama. Ovi jedni malo više na svetlu, ovaj lik u crnom malo više u senci, na tamnijoj strani… piramide.

I na sve to imamo još veći problem - Astaroth leži onesvešćen pored piramide i ako ga uskoro ne dovedemo do mene, biće gotov. Ja ne mogu da se maknem jer će magična kolibica nestati, a to je jedino što nas trenutno drži čitave. 

Hrabri i ludi Thorsten izlete iz kolibice uz uzvik “Moj je!” i uz neverovatnu spretnost, skoči salto sa stepenica piramide i vešto se srolja na pesak dole. Ne smem da mu kažem u lice, ali skoro kao vilenjak spretno.

I dok on hita ka Astarothu, ja začuh negde iz ćoška stepenica glas koji me doziva. Ne vidim ništa, mora da mi se priviđa u ovom haosu.

“Aman, Zmago, ne mogu još dugo  da čekam!”. Hm, definitivno me neko doziva, i glas mi je donekle poznat, ali da me ubiješ ne mogu da se setim odakle. A bojim se da je veoma izvesno da će neko da me ubije.

Na primer, ovi ludaci što se makljaju sa ovim svetlosnim sabljama ispred.

I šta sad raditi?

Da li poslušati glas? Mislim, ne možemo doveka da sedimo u kolibici (konretno, možemo 8 sati). Jeste lepo unutra, suvo, čak i miriše na sveže, ali stvarno nije baš bezbedno dok se okolo dešava apokalipsa da sedite u svojem magičnom balončiću i pravite se ludi.

Zato, istrčah napolje, pozvah ostale, i krenuh ka tom glasu. Koliko gore može da bude od ove situacije?

Thorsten taman što je zgrabio Astarotha i tutnuo ga pod mišku, krene u trku tamo gde smo bili, ali kako smo sad istrčali, promeni smer uz vidno gunđanje. Ne čujem ga najbolje, ali mislim da sam razaznao “idioti”, “zajebavate”, “labavi” i još ponešto. 

Dok mi hitamo ka nečemu što nit’ vidim, nit’ znam šta je, besni lik u crnoj odori spazi Manda (koji se, je l’te pojavio kad je kolibica nestala) i krenu ka njemu. To izazva ona druga dva lika da naprave neke defanzivne manevre, letenja, skokove, guranja kao nekom nevidljivom silom… No, nemamo vremena za to, u trku onako se okrenuh i zalečih Astarotha koji krenu da se koprca pod Thorstenovom miškom ali džabe. Gde patuljak zgrabi tu spasa nema…

Ka čemu mi zapravo trčimo?

Niizčega (iz ničega?) se pojavi ruka u crnoj rukavici. 

Dobro, video sam i čudnije stvari, a oko nas su definitivno još gore stvari od ruke koje štrči iz nečeg nevidljivog.
Rekoh svima, “uhvatite se za ruke” i zgrabih tu šaku kao da mi je poslednje. I uvuče nas sve (uključujući i Thorstena i Astarotha koji su taman pristigli) u sopstvenu verziju magične kolibice - nepristojni lovac na demone!

Jao sudbino, kao da si znala. Osvetiću te moj dragi Leopolde!

Ili ne.

“Morate da mi verujete, nemam vremena da objašnjavam! I što se svi držite za ruke?”, reče nepristojni lovac.

Hm, koliko god sve ovo bilo neobično, verujem mu da nam ne želi zlo (barem ne trenutno). Hajde da vidimo čemu ovo vodi.

Uto se Astaroth konačno iskoprca iz Thorstenovog zagrljaja i zareža na njega, “Daj artefakt!” Kratko, ali efikasno.

“Nemam, ali imam ovo”, uzvrati lovac, podjednako kratko i pokaza neki čudan kamen. Jasno je da je magičan ali šta radi… ko će ga znati.

Pogleda u mene i zatraži bočice koje sam našao na mestu njegovog kampa ranije. E, ne preterujmo - prvo da izađemo odavde pa ćemo da pričamo.

Pošto mu je bilo jasno da od toga nema ništa, okrenu se ka Mandu i reče - “Daj mi to što si našao kod kraljice”.

Kako je znao šta je Mando našao?

Ček, nemoj da… gde svi žure. Dade mu Mando bočicu koja ga je bacila u trans i odjednom iz nje pokulja neko svetlo, dim i slični efekti i ulete u kamen koji sad definitivno je još magičniji i počinje da ispaljuje neke munjice i čuda.

“Bila mi je potrebna esencija kraljice podzemlja da bih mogao da ovo uradim”, izgovori on i iscrta krug u vazduhu ispred sebe. U to se otvori portal kroz koji on zakorači i ugasi svoju magičnu kolibicu.

Pošto smo opet vidljivi, opet i onaj besni lik u crnom, odbaci one druge likove koji nisu u crnom (ali svi vitlaju svojim svetslosnim mačevima) i pojuri ka nama.

Dobro, nemamo baš mnogo izbora, zakoračismo u portal, ovog puta se ne držeći za ruke (mada, mogli smo, nekako je intimna atmosfera), i izađosmo na drugu stranu u….

Ništa.

Jedno veliko ništavilo.

Ništavilo i vrata

“Sergeju je trebalo još godinu dana da završi sve, ali mu je artefakt pomogao da ubrza stvari”, započe lovac. “On je započeo sad ovaj rat zbog svojih interesa.”

Kad se već neuobičajeno raspričao, probah da izvučem još malo informacija. Ipak, hodamo ovako u ovom ništavilu, ko zna koliko vremena još imamo pa valja preseći neugodnu tišinu.

Ukratko, ispostavilo se da je Aldo izgleda ok, Tiamat stanovnica prvog kruga pakla - Avernusa i da smo se tamo uputili. Naime, svi su napolju - biju se, tako da je relativno mala gužva a i, po njegovim rečima, tamo je ono što nam je potrebno da je savladamo.

E da, ima još jedna sitnica. Lepold.

Sad je pravi trenutak da izguramo stvari na čistac.

Da budem iskren, mislim da je bolje da nisam.

Kada sam ga upitao zašto ga je ubio, tako jadnog i nedužnog, lovac se okrenu ka meni, pogleda me u oči i reče - “Nedužan? Da li si siguran? Pa šta misliš na koji način je Sergej (beli smrad prim. aut.) sve vreme pratio šta radite. Šta misliš ko mu je bio avatar i na kraju poslužio kao žrtva za ritual sa artefaktom?”

Auuuuuu

Jebo sam belog smrada!

“Bravo majstore!”, uzviknu Thorsten i onako u skoku mi lupi kosku. Ostatku družine je vidno neugodno.

Kao i meni, da budem iskren.

Spas stiže u vidu vrata. Tj. otvora u ništavilu. U daljini se počeše nazirati kao neka lebdeća vrata, njih 9 da budemo precizniji.

Lovac se uputi ka jednom od tih otvora i zakorači.

Mi odmah za njim, opet se ne držeći za ruke.

Auh, ala je ovde vruće. Doduše, hoće to u… PAKLU! Kuku, gde dođosmo?!

Pa zar nam nije bilo dosta onog podzemlja, nego smo rešili da odemo u još dublje podzemlje. Koje izgleda ima spratove.

Na dole.

I mi smo na prvom. 

I uz jednu sočnu psovku koju mu Astaroth izusti (ne moram da govorim jezik da bih znao kontekst), lovac nam nestade iz vidika.

I, šta ćemo sad? 

DA ZAGINEMO, ETO ŠTA!

Dok smo se mi raspravljali gde i šta, sa neba skrenu jedna od onih kometa i udri pravo na nas.
Jedva smo preživeli, daj da begamo odavde. Evo, ona reka deluje kao dobra polazna tačka…

“NIKAKO!”, uzviknu Astaroth. I saznasmo da je ime ove reke Styx i da je to reka krvi koja deli ovaj svet na dve celine i u stalnom je pokretu jer predstavlja odnos između zaraćenih strana. Zato stalno menja smer i lokaciju.

A i ne sme da se pije, pipne ili bilo šta radi u njenoj blizini jer je i jedna kap dovoljna da se sve zaboravi i da prestaneš da budeš ti.

Kaže i da postoji čamdžija sa kojim se moramo dogovoriti da nas prebaci. Nije sve izgubljeno, jer postoji neko porodično nasleđe koje nam može pomoći da oživimo Cecu.

Dobro, imamo plan, još samo da smislimo kak… BUM!

Druga kometa i sad je već pola družine na zemlji. Vreme je za kolibicu i jedan dug i zaslužen odmor.

Noć nije protekla baš mirno. Znate ono kako se kaže da grom ne udara dva puta u isto mesto? E pa komete udaraju.

I to mnogo više od dva puta. Pre će biti dvadesetak.

Sada već po dobrom starom običaju, u snu čuh petostruki glas - “Ne možeš nam pobeći eći ći i…!”

 “Poljubiš me u dupe upe pe e…!” Intersantno kako ste u snu hrabriji nego na javi…

Ujutru (mada jutra ovde nema), učinih kolibicu malo providnijom i ugledasmo u daljini da zamak nije više tamo gde je bio, da reka više nije tamo gde je bila a tamo gde nije bilo ničega sad ima nečega.

Jedna, ogromna preteća figura sa kukuljicom, pipcima koji se vijore oko nje/nega/nečega… Koja samo tako stoji tu. Tačno tuda gde treba da prođemo.

Pa dobro, ovaj dan se neće usrati sam. Ugasih kolibu i krenusmo ka njemu/noj/tome dok nas još ne opali koji meteor.

“Treba li nekom pomoć?”, začu se iz te figure. Onako neugodno, preteće-prijateljski glas.

“Meni”, iskorači Thorsten pre nego što se iko od nas opasuljio.

STANI NENORMALNI PATULJKU…STANI!!!!

U trenutku, u Thorstenovoj ruci se pojavi demonski ugovor koji ovaj bez čitanja potpisa. Kao da ga je nešto obuzelo i nadljudskom snagom samo odgurnu moju ruku i krvavim slovima zapečati sebi sudbinu.

“Šta želiš?”, upita misteriozna figura zadovoljno se smeškajući.

Šta mislite, za šta je ovaj idiot prodao dušu?

Para ima neograničeno. Šta bi njegovom uvrnutom umu moglo da padne na pamet u ovakvom okruženju.

Ne znam, ne znam odakle da počnem. Pa ću da nacrtam.

Eto to.

I sad imamo prevoz po ovom paklu. I zaštitu od ovih meteora.

I uz jedno,“Vidimo se posle tvoje, nadam se brze, smrti”, misteriozna figura nestade a mi ostadosmo zapanjeni.

I mi tako zapanjeni sada jezdimo brzo ka zamku. Jedino je Thorstenu super.

Videćemo koliko ćemu biti super kad shvati šta je uradio.

Stižemo do zamka ispred kog je ambis. Ova reka krvi se nekako uliva u taj ambis ali ne vidimo gde reka prestaje a ambis počinje.

Ko god da živi u ovom zamku definitivno ne želi da se dođe do njega. U blizini uočavamo proplanak na kome se nalazi portal.

Astaroth se uputi ka njemu, mi polako iza njega. Ipak je ovo njegov teren.

Hm, to i nije portal, već kao ruševine nekih vrata iza koji lebdi jedna svetleća kugla.

Jedini problem je što se ispred te kugle, tj. ispred vrata, nalaze dva veoma zajebana lika i neke dve demonske… ptice? E, ovde ništa nije normalno, i sve je nekako izvitopereno… šta god da je, demonsko je, zlo i preteće,

A Astaroth sad treba da nas provede tu nekako.

“Reci ko si šta tražiš ovde”, zaustaviše ga u raskoraku.

“Želim u zamak, očekuju nas”, krenu da blefira Astaroth.

- “Zariel ne očekuje nikoga”, zareža jedan što izgleda kao pali paladin (kapirate, pali - pala..din… nebitno).

“Ali Zarielnas jeee pozvallllaaaa..ooooo?”, krenu da petlja Astaroth i usra stvar. Zapreti im bre, to vidiš da ti bolje ide. Čak mu ide toliko dobro, da se ova dvojica pokupiše, dodirnuše kuglu i brže - bolje nestadoše.

I sad, eto, ostadosmo mi, dve demonske ptice, i ambis.

A u zamak ući nećemo.

U trenutku očaja ili inspiracije, Sir Cumsalot, očigledno još uvek pateći za svojim konjem i nečim što treba jahati, skoči na jednu od ovih demonskih ptica.

Dovoljno je reći da ptica ne želi da bude jahana.

Ali, patuljci su em ludi, em uporni i sad imamo kričeću demonsku pticu sa oklopljenim patuljkom na sebi koja mlatara krilima, pravi nesnosnu buku i ako ovo ne napravi neki haos stvarno ne znam šta će…

Iiiii… eto ga.

Odjednom oko nas krenu da se stvaraju demoni, i ona dvojica nesrećnika što su čuvala vrata se vratiše sa ozbiljnim pojačanjem.

I kreće haos.

Nije da ga nisam očekivao tako da sam bio spreman i odmah ispalio magiju iz štapića. Ovog puta, haos je bio na mojoj strani i magični projektili poleteše i pogodiše par demona i jednog Sir Cumsalota. Nije loše za početak.

Astaroth, definitivno na svom terenu, baci tamu i zakloni par demona kod ruševina.

Arija baci neki toksični oblak koji oprlji one demonske ptice. Mando nešto krenu da drlja ali ne videh šta jer se povrh svega pojaviše još dva velika pauka. Ima li kraja ovima?

Thorsten opet pljunu na sekiru koja krenu da se pretvara u mraz i krenu da mlati levo i desno kao da sutra ne postoji. Za njega verovatno i ne.

U sred ove gužve, okružen gomilom, bacih auru straha i rasterah ih malo. Ali ne dovoljno, jer me zverskim udarcem ovaj pali paladin umalo dokrajči. Na svu sreću, Arija vide to i gromoglasnim teleportom izvuče nas iz nevolje.

Za to vreme, Sir Cumsalot je batalio one demonske ptice i prizvao svog demo… pardon, duhovnog (mislim da izgleda kao duh a ne da je nešto pobožan) konja i krenu da nabada i probada sve oko sebe.

Ja ozbiljno ranjen, prizvah magičnu kolibicu da se Arija i ja sklonimo i zamenih oružje. Ovde mora sveto koplje da radi, demoni samo silu razumeju.

Uto, najveći od svih demona, raširi krila, vinu se u vazduh i krenu da priziva neku opaku magiju. Mando ga spazi i raspizdi ga onom svojom pucaljkom, umalo mu krilo celo ne odvali. To prekinu šta god da je demon hteo da uradi i on krenu da mlatara ranjen ka zemlji, kao ranjeni orao…

Ispred Arije i mene, dva demona načiniše neku nečistu magiju i spojiše se u jedno užasno biće, Videh da nema vremena za lečenje i čekanje, izleteh uz urlik i svom silinom probodoh tu nakazu svetim kopljem, aktivirah svetu auru i zakucah neman za zemlju.

Pali paladin krenu da isisava život iz Thorstena a Arija uspe da raznese onog letećeg demona koji je taman opet krenuo da priziva neko sranje.

Uto, dolete još veći demon i uzviknu: “DOSTA!” Pogleda u Astarotha i nastavi, “U redu mladi prinče, možeš da je vidiš.”

Nju, Astarothe, nju. Zariel je žensko.

Izvlačim koplje iz ražnjić demona i zajedno svi krećemo ka Astarothu koji kaže da ga uhvatimo za rep i teleportujemo u zamak.

Uhvatio sam ga malo bliže korenu, nadam se da neće da nas teleportuje u neki zid.

I poslednje što čusmo dok smo bivali teleportovani je gunđanje jednog od stražara - “Asmodeus neće biti zadovoljan…”