XX session – Patuljački mlaz i družine razlaz
Imam loš osećaj. I nije samo zbog ovog (ne)letećeg broda u koji smo se sklonili. Mislim, ne pomaže to što očigledno nije iz ovog sveta, čak je jasno da je iz drugog univerzuma™ ali nije samo to. Nekako se osećam čudno a i Mando je potpuno povileneo od kako smo ugledali ovaj brod.
I sad se iživljava nad ovim nesrećnim zatvorenikom – ne znam šta pričaju ali ovo šamaranje koje Mando primenjuje kao tehniku dosta govori i o njemu i problemima koje nosi u sebi… Ali, evo, da vidimo šta kaže.
Ha, kakvo iznenađenje, brod ne radi. Kao i svaki njegov brod do sada…
Ovaj vezani nesrećnik kaže da su došli da traže dve lokacije – neke dijamante/kristale na jedno 150 km u jednu stranu i gorivo na 70ak km u drugu stranu.
Evo, javljaju mu se drugari sad. Ništa ne razumem šta pričaju, ali sigurno ne pomaže to što ga Mando lupa po glavi pre i posle svakog odgovora. Ne znam, nije čist u glavu ni Mando, a sad sigurno ni ovaj nesrećnik.
Znači ništa korisno, daj da se odmorimo idemo dalje, čeka nas dug put kroz pustinju, a Astaroth počinje da ozbiljno smrducka iz ove vreće, bojim se da neće još dugo. Daj da ga stavimo u najhladniji deo broda, je l ima nešto da duva ladno na njega?
Za to vreme, Mando je otišao da vidi šta ima po brodu – koliko vidim ništa. Opet, kakvo iznenađenje! Daj da odspavamo malo...
****
Noć. Ali, naravno, ne normalna. Zvezde nisu kako treba. A ni nebo. Kao i ništa drugo.
Ležim na vrhu neke litice, bez opreme i gledam u krajolik koji mi se uopšte ne sviđa. Sve je u nekom polumraku, izmešteno između svetova.
Sveti zmaj… Ovaj, čujemo li se?! Nigde nikoga, ni da me vidi ni da ja vidim. U daljini ispod nazirem neke napuštene ruševine, i ogromni most koji se pruža kao u beskraj. Sve je užasno daleko, čak i da poletim ne mogu da dođem dotle.
Krećem stazom ka mostu, noge su mi kao od olova, imam utisak da se zemlja ugiba dok hodam. Vazduh je gust, skoro da ima ukus, ali ne na nešto lepo, kao recimo karamele ili mangulica, o ne, ima ukus na ustajalo toplo pivo, na ukvarenu mantikoru prelivenu blatom, kao kad žvaćeš suvu ovčiju vunu… Gde god da sam i šta god da se dešava, ne sluti na dobro – ovaj osećaj teskobe u grudima nikako da oslabi. Poslednji put kad sam ovako nešto video, bilo je u onoj astralnoj ravni, ali ovo je mnogo, mnogo neprijatnije.
U daljini nazirem ogromni hram i počinjem da čujem glasove. Ok, ovo definitivno nije dobro…
„Dobrodošao učeniče…“
„Vera koju si izabrao je lažna…“
„Prigrli svoju pravu prirodu…“
Sijaj, sijaj, zvezdice...
Glasovi se samo prepliću i konačno vidim da se iznad hrama izdiže jedno ogromno biće sa zmajskim glavama. I jedna od njih, dobro poznata, crvena, mi se direktno obraća. Pogled kojim me fiksira mi gori dušu, glas joj dolazi iz najdubljih ponora tame i parališe mi svaki deo tela. Sada više nema preplitanja glasova, sve što govori kao da dolazi sa svih strana oko mene i u meni.
„Izabran si“, započe Azdraka, glasom koji pomera planine i od koga mi krljušt poče da otpada, „ali ne sudbinski, već pukim slučajem. Prihvati sad svoju novu sudbinu!“
Kako to izgovori, odbaci me udar energije kakvu nikad do sad nisam osetio.
Znate onu narodnu – nevolja ne ide sama? Ne ide, mogu da potvrdim. Kao da sve ovo nije dovoljno, pojavljuje se beli smrad – Sergej. Doduše, deluje podjednako zbunjen kao i ja.
I dok ja ležim tako bespomoćan na zemlji, kroz glavu mi samo prolete da je došao da se osveti. Ali ne meni, nisam te ja skrnavio, već onaj mali rogati. Što on nije sad tu, njemu da činiš nepočinstva!? O sveti zm.. I dalje ništa…
I dok sam ja tako brinuo šta će da mi sleti na lice, beli smrad se prenu iz zbunjenosti i krenu da mi se zahvaljuje – kako nije ni verovao da je ovolika moć moguća, te kako sam mu otvorio neki put ka njemu(njoj, njima?), i kako je ovo tačno ono što mu je bilo potrebno da… I baš na tom najzanimljivijem delu, zastade, neprijatno se nasmeja (znate onako, zlikovački, kad sede na vr’ kule na tronu i spremaju se da vas sprže, zalede, opale strujom i lupe šamar odjednom a vi stojite ispred sa pola štita, bez magija i sa krnjim mačem – e baš tako) i reče: „Bolje bi ti bilo da požuriš. Više nisi jedini koji traga za tajnom u pustinji!“
…..
Uz krik, dosta znoja i vlažnijih gaća nego što bih hteo da priznam, budim se opet na brodu.
Drugačiji.
Mnogo drugačiji. Kao da moji paladinski zaveti više nisu tu… Kao da sam ih nekako… prekršio. I da sad plaćam cenu toga.
No, nešto se dešava, da vidimo kakva je sad frka.
Arija vodi zarobljenika da piški. Jadan, celu noć se nije mrdnu, a sigurno ga i boli glava od onog Mandovog šamaranja. I evo, naravno, kreće sranje.
Kako su prošli hodnikom, diže se neko čudo, metalno i kreće da napada sve.
Mando, naravno, maši.
Utrčavamo svi i kreće opšti haos. Thorsten standardno, sad već rutinski, razvali ovo čudo, zazveča kao zvono (jao, naše zlatno zvono… Thorstene, sećaš li se… izvini, izvini, ne sad… jasno…). Mando opet promaši, ali konačno pogodi iz druge.
E vreme je da vam pokažem kako se ovo radi – hajde čarobni štapiću – da te vidim. Iiiii… smrdljivi oblak… ehehehe, izvinjavam se…
Dobro, ovom čudu ne smeta uopšte, svima ostalima (sem Mandu, jebala ga kaciga) dosta smeta i jednom rečju, zajebao sam stvar…E, nisam spavao normalno, sve je naopako, nalazimo se nečemu što ne bi ni trebalo da bude tu već u nekom univerzumu (galaksjiji) daleko daleko™, i sad još i štapić da radi kako treba – mnogo je.
I dok (skoro) svi kašljemo i ne vidimo ništa, Thorsten hrabro beži a ovo metalno čudo roknu neku bombu i razvali nas žestoko.
Mando je konačno namestio ruku i odvaljuje ovog mehaničkog čoveka, koji pada ali se i dalje ne da. Ja sklanjam oblak i blagosiljam na sve strane, eto to bar radi kako treba.
O, kamilutijebem, radi li nešto na ovo metalno čudo?! Pa ni polymorf neće, taman sam hteo u šoljicu da ga pretvorim. Ovo ne miriše na dobro, razvaljuje nas na sve strane. Čak ni Thorstenov novi drugar sa kojim pošteno nisam ni stigao da porazgovaram se muči da ga pogodi i ošteti.
Čuvaj se Mando, na tebe se namerio. Ček, da vidim šta može da radi – evo, sad već iz očaja, bacam omanju iluziju, malog iskeženog demona da mu se vrti oko glave, da ga dekoncentriše.
Nije ga dekoncetrisao.
Čak ga je možda i inspirisao jer pogodi Manda u glavu direkt koji pade tačno onako kako očekujete da padne neko koga izbliza pogode u glavu.
Arija sad već solidno besna (NE BACAJ FIREBALL SAD MOLIM TE!), pogodi ga žestoko i napravi mu rupu.
I to je znak za Thorstena.
Rekao sam već par puta da je patuljak lud. Jeste, bio je od starta malo čudan, ali kako je vreme proticalo, i svi ti udarci u glavu, umiranja, traume… sad je potpuno nekontrolisan.
Elem, skinu Thorsten gaće, izvuče svoju patuljačku frulicu i krene, vrlo precizno moram reći, da se olakšava tačno u novootvorenu rupu u oklopu ovog metalnog monstruma.
I, verovali ili ne, kombinacija onoga što patuljačko telo može da proizvede a i sveopšte zapanjenosti svih, pa i samog monstruma, dovede do neverovatnog rezultata. Monstrum pade, uz dim, struju i sitne eksplozije. Pobedi ga patuljački zlatni tuš. Doduše, uz cenu.
Thorsten kao da je zaboravio šta se dešava kad pipneš struju, a nije da mu je ovo prvi put. O ne, daleko od toga. E pa, nije bitno čime si pipnuo struju, čak i ako je to nešto mlaz… Koji izlazi iz tebe. Monstrum nije pao bez osvete, prodrma Thorstena struja, odlete i pade na zemlju i onako sa sve mlazom koji nastavi (ne može da se stane jednom kad se krene, nije zdravo) i na svu sreću zaobiđe nas sve.
Sem Manda. Njega nije zaobišao.
Recimo, da je cvet – uvenuo bi od previše zalivanja. I činjenice da je to toksični patuljački anti-nektar. Neka, bar je u polumrtav. Bolje da ga ne vraćamo dok se ne osuši.
I nakon što smo se malo oporavili i zalečili kreće pravi haos.
Ispostavlja se da je Mando, dok je švrljao po brodu, otkrio celu prostoriju sa nekim staklenim sanducima i nekim čudnim bićima unutra, i jedan sanduk koji više nema biće u sebi i koje sad vršlja ovim brodom.
To je to, idemo odavde! Ovo sranje em ničemu ne služi, em nam je umalo svima došlo glave, em ko zna šta švrlja po njemu… Vreme je da nastavimo. I tu nastade frka – Mando neće ni po koju cenu da ostavi ovaj brod – te može da ga popravi (čisto sumnjam), te ćemo sa njim brzo da stignemo sa kraja na kraj kontinenta (ako ga popravi), te eksplozijeletenjeraketelaserimudabubrezi… Brate, ne možeš ni taljige pošteno da sklopiš a kamoli ovako nešto da popraviš.
Thorsten, Sir Cumsalot i ja smo umalo bili spremi da polomimo ovaj brod pa da tek onda nema šta da popravlja ali nas Arija smiri i reče da će ona da ostane sa njim da ga čuva. Podeli nam Mando neke spravice da možemo da pričamo na daljinu (mada imamo i ono kamenje, al’ ajde ovo je činjenica za sve odjednom) pa ako nešto zatreba možemo da probamo da priteknemo u pomoć.
I tako nastavismo nas trojica na taljigama duboko u pustinju, kad nam se ubrzo u daljini prikaza nešto.
I to šta!
Astarothe, ti li si?! Ne, ovo je neki njegov rođak, malo lepši doduše. Zdravo, zdravo <3
Lepotan se zove Malakaj, i po njegovim rečima, za koje uopšte nemamo razloga da sumnjamo da su istinite jer em je lep em deluje skroz iskreno, on je verni sluga Crimsonblade klana i Astarotha. Bio je tu kad se desila velika izdaja.
Kakva sad izdaja?
E pa sad, ispostavilo se da je porodica Crimsonblade sklopila primirje sa anđelima tako što su anđeli dali neki moćni artefakt Astarothovima koji slabi sve ostale, ali štiti njihov klan.
Interesantno…
Malakaj nam uto zatraži Astarothovo telo, da sprovede ritual i da ga vrati među žive i mi mu ga oberučke dadosmo, ni u jednom trenutku ne dovodivši u pitanje njegove motive i iskrenost. Rekoh, lep i ubedljiv. Na primer, na skali od 1 do 20, preko 20.
I kako smo to uradili, spazih krajičkom oka, još trojicu u zasedi i u tom trenutku mi postade jasno da smo se ozbiljno zeznuli i da to što je neko lep i harizmatičan, ne znači da uvek govori istinu. I opet ovaj zlokobni smeh. Ali bi kasno za naknadnu pamet.
Malakaj započe ritual, prizva nekog demona i podiže ruku da zarije bodež pravo u Astarothovo mrtvo, budimo realni, sad već dosta usmrđeno telo.
I, iznenađenjima ovih dana nikako kraja. Kako se bodež približi Astarothovom telu, iz njegovih grudi izbi zaslepljujuće belo svetlo, i uz gromoglasnu eksploziju odbaci nas sve. Kad je zvonjava ušima malo utihnula a i oči postale malo manje krvave, imamo šta da vidimo – demona nema, Malakaj zbunjen i bez pola ruke stradale u eksploziji u šoku (delom zbog eksplozije a delom zbog onoga šta je ispred njega) leži ispred ogromne demonske prikaze koja izgleda.. ček, pa ovo je Astaroth ali u mnogo drugačijem izdanju. Mali rogati nije više mali, šmrc… Sad je veliki.
I besan.
Dosta besan.
Živ, što je stvarno divno. I malo misterija.
Ali baš, baš, besan.
Da je đavo odneo šalu (kapirate – đavo, Astaroth, rogovi… eehehehe), postade jasno Malakaju i njegovim pajtosima pa brže bolje utekoše kroz portal.
I eto nas sad u sred pustinje. Zbunjeni.
Evo i Astaroth se vraća u normalan izgled. Mislim, normalan… ok kao što je bio nekad. Ali opet malo drugačiji.
I evo malo upoznavanja – Astarothe, ovo je Sir Cumslalot, Sir Cumsalote ovo je… e, ne štrecaj se, pa šta ako sad ima ogromne kandže i tetovažu na ruci koji kaže „Kad svetlost utihne, tama će ustati“, i dalje je to naš Astaroth koji… hm, kad bolje razmislim, dobar ti je instinkt bio.
Pošto nismo isključili one Mandove spravice, Arija je čula da se dešava neko sranje i pohita sa nama sa Mandovim magičnim konjem. Za to vreme, mi sedosmo da objasnimo Astarothu šta se dešavalo u međuvremenu i da od njega saznamo otkud on jer smo taman krenuli da ga oživimo (nekako).
I sem što ni on baš ne zna šta se dešava (ili neće da kaže), jedino što smo saznali je da se taj moćni artefakt o kome je Malekaj pričao nalazi duboko u njegovom dupetu. Ali s ozbirom da imam iskustva sa tim a i da mu je iz grudi izbila svetlost, ili je dosta čudno građen iznutra ili nešto tu ne štima… Mada, navikli smo da neće da priča puno (a i dugo nije ni znao da priča) pa ne bih da pritiskam dalje. Za sad mi je drago što se vratio, i nek drži šta god hoće u dupetu, neću da čačkam dalje (ehehehe, osim ako on to neće, ehehehehnjahnah!).
Uto stiže i Arija pa nakon kraćeg objašnjavanja, nas četvorica nastavismo dalje ka našem cilju a Arija se vrati do Manda da vidi hoće li se maći više od tog prokletog broda.
PAŽNJA, PAŽNJA – OVDE VIŠA SILA. ZNAM, NIJE ME DUŽE BILO, ALI MORAM SAD DA SE UMEŠAM. MOJI PUTEVI SU MOJA STVAR ALI SAD JE VEĆ POSTALO OPASNO. SLEDEĆI DEO DNEVNIKA KOJI PRATI ŽAN LOA (ŠTA, NISTE ZNALI KAKO VAM SE ZOVE SVEMIRAC?) NEĆE VIDETI NIKO DOK SE NE OSTVARE SVI USLOVI A I VIDIMO KAKO ĆE SE RAZVITI SITUACIJA. EVO, BIĆE ČAK I U STILU ONOG NESREĆNOG DRAGONBORNA…
Mando za to vreme sedi u brodu i pokušava da ga opravi. Pošto to naravno ne može, opravlja šta može – manje metalno čudo koje već ima šansu nešto da uradi jer mu je to glavna funkcija. To Mandu da priliku da ode i pronađe zarobljenika na kog smo svi zaboravili jer smo imali dosta važnija posla – da preživimo na primer.
Prateći tragove (upišanog) pilota a i tragove tog nekog bića koje vršlja po brodu, na jedno sat vremena od broda, Mando konačno sustiže svoju metu. Doduše mrtvu ali sa nekim komunikatorom u ruci. Šta god da se desilo, mislim da svi znaju da smo ovde i, što je najbitnije, da je Mando ovde a na njega baš posebno imaju pik.
Kad se Arija vratila do Manda, on joj otkriva da je brod bez goriva i da bi bilo najbolje da odu do tog nalazišta na tričavih 70ak km odatle i da pokupe gorivo kako bi ovaj brod konačno poleteo.
Sedaju na magičnog konja (koji je, uzgred budi rečeno, najstabilniji način putovanja – a ne neki pokvareni brod) i stižu posle par sati do mesta gde se nalazi gorivo.
I, gle čuda, hrpa vojnika do zuba naoružanih. Mandu odmah privuče pažnju manji brod, koji deluje čitavo. Ariji, privuče pažnju sve ostalo – ogromna mašinerija koja izvlači gorivo duboko ispod zemlje, hrpa burića već punih goriva, hrpa praznih burića koji tek treba da se pune, i dosta vojnika do zuba naoružanih.
Šta sad?
Pošto je Mando sad već u iracionalnom stanju, smislio je vrhunski plan – da ukrade taj manji brod, i valjda pretoči gorivo u veći i ko zna šta. Arija slegnu ramenima, baci nevidljivost na Manda, i mahnu mu u stilu, sa budalama se ne vredi raspravljati i vrati se u brod.
I kreće Mandov pakleni plan da se razvija.
Dobro, ne baš da se razvija, koliko da mili.
Sati prolaze, Mando čeka i čeka i čeka… pravi trenutak da se svi primire, i da se ušunja u brodić.
I posle baš dosta vremena, grčeva u listovima, i svega što ide u zasedi, otvori se trenutak i u deliću sekunde Mando uskoči u prvi funkcionalni leteći brod posle dugo vremena.
I čim polete, zviznu ga jedan od metalnih stražara, iz sve snage. Mando, u očaju shvativši da ni od ovog broda neće biti ništa (kao da mu neka viša sila to ne da) krenu iz sve snage da puca po stražarima, metalnim čudima, gorivu i svemu što se mrda i ne mrda.
Cela scena možda nije trajala duže od minut dva, ali se činilo kao večnost. Jer kad akcija krene, vreme se uspori (mada ima i magija ko je to rade, ali to nije bio slučaj sad) i sve deluje nekako jače, izražajnije… Mando zapuca prvo jednim pa drugim laserima, pa bombama… Stražari lete u vazduh uz vrisak, pesak eksplodira i zasipa ih sve, gust dim od zapaljenog goriva štipa nozdrve i zaklanja ih sve.
U svakom slučaju, Mandov brod naravno biva oboren i on vešto iskače spreman da se bori do poslednjeg daha.
Prc!
Jedan od stražara ga omamljuje jer im je naređeno da ga dovedu živog, i brza smrt sigurno nije ono što ga čeka. Poslednja stvar koju Žan Lao ugleda je još jedan brodić koji doleće i koji sigurno ne nosi prijatelje…
A šta za to vreme radi Arija, sigurno ste se upitali? Eno je, sedi u brodu, puši i zeza se sa robotom… Kad je čula preko komunikatora buku i eksplozije, shvatila je da se sigurno nešto loše desilo (a kako drugačije realno) i krenu ka Mandu.
Posle još malo maltretiranja po pustinji, stigosmo konačno do gradića Al-Malik. Rupa, ako ćemo iskreno, ali posle pustinje sve vam deluje sto puta bolje. Ulazimo u malu tavernu i tu, zahvaljujući mom fantastičnom nastupu, dobijamo sobe. Naravno, patuljak se sad malo kurči sa svojim parama, ali neću mu ništa zameriti, ipak me je vratio iz mrtvih… nek se zeza koliko hoće.
Nakon uspešnog nastupa krenuh u sobu i… o krčmaru prokleti, gde mi je krevet. Neka neka, videćete vi… E pa nije krčmar baš kriv, Thorsten se malo našalio pa mu platio da mi sklone krevet. Dobro, hoćeš tako da se igramo? Nema problema.
Ujutru na doručku, bacih jednu malecku, minijaturnu, skoro nevidljivu magijičicu, i Thorstenova hrana dobi ukus najogavnijih stvari koje su mogle da mi padnu na pamet (a znam dosta ogavnih stvari). Pa se ti zajebavaj Thorstene i dalje ako ne želiš da više ikad osetiš ukus piva, ili bilo čega drugog normalnog.
Nakon što smo se okrepili, krećemo na pijac’ da nađemo čarobnjaka Hakim al Najjara a i da malo kupimo opreme, bojim se da nam predstoje ozbiljni izazovi…