Pustinja. Sunce. 

Pesak. Kaktusi.

Jedan, običan pustinjski dan… samo što nije.

Na pesku leži oskudno odevena polu vilenjakinja. Iz transa je budi glas iz daljine: „Arijaaaa…. AaariiIIjaaAAaaa… BUDI SE NESREĆO!“

Iz izmaglice se stvara figura u kukuljici i ne deluje baš prijateljski. Arija, normalno, napada magijom.

Ništa.

Baca drugu mađiju.

Ništa.

Jebiga.

Uz iritantnu nadmoć i prezir, ovaj zlokobni stranac podseća Ariju na dug prema njegovom gospodaru. On je njegov emisar i došao je da utera (ehehehe) … dug.

Arija se pravi luda. Možda zato što malo i jeste. A možda je i zaboravila. A možda ni ne može da se seti i kad bi htela…

Kao kroz neku izmaglicu, jasno joj je da u zamenu za tajnim znanjem i moćima, postoji neki pakt koji je načinjen. Nešto veliko je dato zauzvrat, deo nje (a nije odeća, iako je nema mnogo). I ta druga strana nije ni malo naivna i neće dozvoliti da je iko prevari. Dogovor je dogovor, posebno kad je zapečaćen krvlju.

U svakom slučaju, njeni nemušti komentari, loše magije i odsustvo saradnje, umalo je nisu koštali glave ali ju je u poslednjem trenutku spasao hrabri, mali… kaktus! Bacivši ozbiljnu mađiju na emisara i ozbiljno ga ranivši (a malo i ponos, ipak je sramota da te prebije kaktus), Arija biva transportovana iz pustinje u neko potpuno daleko mesto, izvan nekog grada, pored puta. I uto, nailazi zgodni mladi dragonborn…

Arijin žurnal