I tako, sad imamo 3 nova člana posade. Jeste, malo su bledi i neuhranjeni, više mrtvi nego živi, ali šta smo sve do sada radili, ništa me ne iznenađuje… BIće da je ono moje dranje za vreme bitke pomoglo, i jedan deo kostura je prešao kod na. A i Nile je imao malo veze sa tim. Čudan neki sveštenik, nije baš zračak sunca ako znate na šta mislim…
No, vreme je za povratak nazad u luku, uskoro sviće i moramo da požurimo da se prijavimo na takmičenje.
Umoran, penjem se na jarbol i osmatračnicu i uz pomoć jutarnjih zraka sunca, pratim da nas još nešto ne iznenadi. I stvarno, mnogo je lakše osmatrati po danu nego po noći. Ovako kad je sunčano sve se lakše vidi… Evo i ostrvo i pristanište i leš koji vis… ček, ovo nije bilo kad smo otišli sinoć?!
Pošo sam nas bezbedno doveo kući, vreme je da se odmorim, iskreno, iscrpelo me je ovo noćno gusarenje a i ovo osmatranje je zamornije nego što deluje. Plus moraš i ptice da teraš da ti ne seru po osmatračnici… ma haos.
Elem, Vembo, ti ćeš ostati budan, je l da? Odlično.
Nile je taman odspavao, ipak je u godinama. A i kosturi ga čuvaju.
Kazimir isto, vidi se da ga život nije štedeo, mora i on da odspava.
MOJA VRATA SU OTVORENA, NAMIG NAMIG 🙂 moram malo da ga zezam, treba da se opusti, doduše ne previše, ipak je traženi begunac a i deo ekipe hoće da ga proda nazad u roblje… hm, možda i bolje da se ne opušta…
I tako, odosmo mi na spavanje, Vembo malo da bdi na brodu, a Arija, Bubimir i Ilvar odoše da nas prijave na turnir i razmene ostatak zlata koje imaju.
Dok se spremah da legnem, čuh malu prepirku između Kazimira i ostatka ekipe, oko podele para - koliki je čiji deo kad se razmene i slično… Lakše je kad si bez para, nemaš šta da deliš…
Nakon kratke ali slatke u rasprave, u čamac sedaju neispavni Arija, Ilvar i Bubimir, i kreću ka pristaništu. Uskoro naspavani Kazimir, Nile i Zmago ostaju na brodu.
Vembo bleji.
Prva stvar koju kroz izlazeće zrake sunca i umereno krmeljive oči spazi ekipa u čamcu je Silviovo telo kako se lagano njiše na vetru i poruka veoma neukusno zabodena nožem: “Ne zabadaj nos gde ti nije mesto! Poslednje upozorenje…”.
E Silvio, druže stari… tako nešto je verovatno Ilvar trebalo da kaže ali je umesto toga krenuo da diskutuje sa ostalima da li da ga skidaju i krenu da preturaju po džepovima odmah ili malo kasnije… Pirati kleti, sudbina vam nije laka ako su vam ovaka prijateljstva…
Kako bi bili efikasniji, Arija i Tamzes krenuše u kafanu da saznaju šta se dešava a i nađu još članova posade, a Ilvar krenu da baulja po ostrvu da vidi imali još onih poštenih ribara koji menjaju pare.
“Pomaže b..” ne, to je iz druge neke priče… Elem, izgleda da je ovo praskozorje i ribarima rano, ili riba slabo grize, ali ovaj ribar slatko spava, bar dok mu se grdosija od dva metra nadvi nad glavom i nakašlja.
E vidite, kad probudite nekog iz sna, a posebno ako ste na piratskom ostrvu, nekako je sigurno da će ostatak komunikacije proteći u ne baš najboljem redu.
I još ako dodate smotanog Ilvara u kombinaciju, rezultat je dosta zlata u rukama ribara i ne dovoljno piratskih zlatnika u rukama Ilvara.
“Nema više, šta da ti kažem”, kroz krezavi osmeh zatvori dalju diskusiju ribar, a Ilvar gunđajući i podvijenog repa se okrenu proklinjući gusare, more, školjke, ribe, pesak i sve drugo što mu pade na pamet.
“A šta vi radite ovde, sto mu morskih ježeva?!” izdra se Ilvar na Tamzesa i Ariju, koji su, skoro pa opravdano, rešili da pre kafane ipak isprate Ilvara da ne ostane i bez to malo zlatnika što je uspeo da dobije.
I tako, dva vesela vilenjaka i jedan smrknuti golijat, uđoše u kafanu da isteraju na čistac ko to besi naše članove posade. I ko bi hteo da bude novi, neobešeni član.
Niko.
Tj, nema ko.
Osim ako ne računamo jednog smrdljivog pijanca, koji klizi niz šank i koga Arija uveliko merka kako da odžepari. Neverovatno, iako mali rogati nije sa nama već neko vreme (šmrc), njegov duh kao da i je dalje tu - u Ariji. Neko uvek mora da pravi sranja. I tako, dok pospana Arija razmišlja da li da prlja svoju ili magičnu ruku, Tamzes priđe barmenu da proba da sazna nešto više a i da proveri je l Pembruk ranoranilac kao i oni.
E pa pijanac je tu od sinoć, leči slomljeno srce… Ah, razumem ga potpuno, i meni je srce mnogo puta slomila lepa deva, ili goveče… No, izgleda da i nije toliki raspad koliko sad izgleda, jer ga je barmen opisao kao zgodnjikavog i sasvim prizornog kad nije u bari piva i ruma.
Dobro, biće tu još posla oko njega, uz poslednji Arijin pogled preko ramena, svo troje se zaputiše na sprat kod lučkog kapetana da nas prijave za takmičenje.
“Oho, nisam očekivao da ćete baš tako brzo da skupite pare”, dočeka ih Pembruk. Ispostavlja se da za te silne dukate dobismo parče papira koje nam čak ni ne ostaje već moramo da ga damo lučkom poslovođi kako bi registrovao brod i pregledao ga da li je sve u redu. Imamo tačno 3 dana pre nego što turnir počne, fala zmaju, u podne, po danu.
Od džeparenja pijanca ipak ništa ne bi, jer Ariju i ostatak družine zateče prazna kafana. I taman kad se Arija ustremila na kasu, iza šanka se ču hrmph i plop, i vidno olakšani barmen se pojavi brišući ruke o kecelju.
“Gde nestade ovaj?” upita barmen Ariju i Bubimira, dok malo podozrivo odmeri Ilvara. “Nije baš delovalo da je u stanju da izađe sam”, nastavi barmen nakon sleganja ramena cele naše družine.
No, tuđe brige i sposobnost kretanja u pijanom stanju nisu nešto o čemu je potrebno brinuti sad - mnogo bitnije je prijaviti Perlu na takmičenje. A pošto je oštećena od sinoćnjeg okršaja i debilnih kostura koji su se lansirali sa burićima baruta, malo popravki bi joj dobro došle.
O tim popravkama će brinuti lučki poslovođa, jedan neurotičan lik, koga Ilvar, kao jedini koji zna kako se šta na brodu zove, zatiče sedeći na buretu, sa glavom u rukama, kako se nešto presabira i oduzima.
Prenuvši ga iz tog haosa, Ilvar se predstavi kao kapetan Crne perle, i preda papir za prijavu na učešće u turniru. “Zmaja mi, ovo je poveća lista šta sve mora da se sredi”, pomisli Ilvar i verovatno se zapita zašto spomenu zmaja, ali ja pišem dnevnik i imam pravo na malo umetničke slobode. Ako kažem da je spomenuo zmaja - spomenuo ga je.
Nego, prijava. Nakon što je poslovođa saslušao Ilvara, reče mu da je za sve to - pregled i popravke - potreban oko dan, i da požuri i upakira brod sa druge strane kako bi mogli da počnu što pre.
To sad već zvuči kao plan. A i Ariji se sklapaju oči, te ideja kafe i / ili kreveta joj sada zvuči jako primamljivo tako da se ubrzano uputiše nazad na Perlu.
Za to vreme, Nile konačno ustade i krenu da sprema kafu. Prva stvar koju je primetio, nakon što je spremio jutarnju kafu i izašao na palubu da ugreje staračke kosti, je odsustvo Vemba što je malo neobično jer je on ostao da čuva brod.
“Mora da je kod onog vragolastog barda”, nasmeja se sebi u brk, i posla jednog od svojih kostura da proveri kakva je situacija kod Zmaga u sobi.
Mirna. Samo jedan usnuli dragonborn.
“Šta sad da se radi”, uzdahnu Nile i sede da popije kaficu zajedno sa svojim kosturima.
Uto pristigoše Arija, Tazmes i Ilvar. “Može li kafa?” zausti Tamzes.
“Može, može”, odgovori Nile.
I ne napravi je.
No, kafa pade u drugi plan kad Ilvar, shvativši da Vemba nema, a da to nije bio dogovor, probudi mene i Kazimira i naredi pretragu broda. Onako bunovni, saznasmo ukratko šta se desilo na ostrvu - Silviovu smrt, prijavu na takmičenje i da moramo da preparkiramo brod.
Podelismo se - Arija razvi jedra a ja siđoh u potpalublje i krenuh da dozivam Vemba.
“Ilvareeeeeee! Je l treba ovo ovako da izgleda?”
Po izrazu njegovog lica nakon što je strčao do mene, jasno je da ne treba.
Ono u šta sad gledamo je polomljena osovina kormila - poprilično nezgodna stvar i nešto što se ne dešava samo od sebe. “Ne vredi, potpuno je uništeno. Treba nam nova šipka! Kormilo je neupotrebljivo”, zagunđa Ilvar.
Čekaj, ako nam kormilo ne radi, kako upravljamo brodom?!
Vembo mora da sačeka, svi na palubu i na svoja mesta!
Ja poleteh na osmatračnicu, a Ilvar krenu da komanduje - najviše Ariji da spusti jedra i uspori brod kako ume jer ako nastavimo ovako, odosmo u zalazak sunca a ne u brodogradilšte.
Kako da upravljamo brodom kojim se ne može upravljati?
Nikako.
Ali očajnička vremena traže očajničke mere. Jedan opasan manevar pade Ilvaru na pamet, rizičan potez koji bi većinu brodova pokidao na komade a čak i Perli predstavlja realnu opasnost.
“Bacite pramčana sidra!” zapovedi Ilvar.
Sidro bi bačeno, i ceo brod se protrese i zanese kao da se samo more izdiglo i zaustavilo brod u mestu. Zvuk škripe, cviljenja dasaka, užadi koje pucaju i loma svake stvari koja nije bila pričvršćena ili bezbedno sklonjena ispuni nas sve. Koliko je silovito ovo cimanje bilo - izbaci me sa jedra i samo me luda sreća spasi da mi se noga zapetljala u uže, te umesto u moru završih viseći naglavačke i silovito se njišući dok se Perla, protestujući, okrenu u pravom smeru.
Uz dosta muke, spuštanja jedara i kočenja sidrom, nekako stigosmo tik ispred brodogradilišta, doduše malo nakrivljeni i pogrešno okrenuti, ali barem u pravom smeru.
Nekako se otpetljah i spustih na palubu da vidimo koji su nam dalji koraci.
Za Ariju, i Tamzesa - kafa.
“Nile, je l može kafa?”
“Može, može”, odgovori Nile.
I dalje niko nije dobio kafu.
Delimo se u grupe, i nas nekoliko siđe u potpalublje da istraži šta još nije na svom mestu i ima li ikakvog traga od Vemba.
Ilvar ode da se objasni sa vidno iznerviranim lučkim poslovođom kome sad ogroman brod blokira ulaz u brodogradilište. I jedini razlog zašto nas lučki poslovođa nije zapalio ili potopio je zato što je u sred žučne rasprave sa lepom damom, i to istom onom sa kojom nisam uspeo ni pošteno da popričam jer je Nile spaljivao brod kuvajući ručak.
Zbunjeni pogledi majstora svedoče da ovo što smo izveli nije baš nešto što se viđa svakog dana.
Doduše, nismo ni mi!
Silazeći u potpalublje, samo mi se javi jedna stara epska pesma koju sam učio nekada, i krenuh da je tiho pevušim:
“O moj bože, to je miraža,
Lepo vam rekoh, to je sabotaža!”
Da da, kockice se polako sklapaju - mi smo definitivno sabotirani.
Pomeren marker na mapi deluje sumnjivo. Da da.
Hm, ova rupa ovde nije bila ranije, zar ne? I ovo brodsko uže prikačeno za kuku koje vodi do vode… Biće da je ovo razlog zbog čega ne možemo da nađemo Vemba nigde.
Ubrzo mi se pridruži Bubimir i saopšti da vidi neki magični trag, iluziju i da bi da proba da ga isprati.
Kockice se polako slažu - dok smo Nile, Kazimir i ja pokušavali da malo odspavamo, neki podmukli banditi, nikogovići i secikese su se ušunjali na brod, iskoristili oštećenje koji su oni debili samoubijajući kosturi napravili, sabotirali na brzaka šta su mogli i oteli jadnog Vemba.
I ako se pitate kako su to mogli da urade pored 3 osobe na brodu - niste bili na Crnoj Perli.
Dosta je velika.
A mi smo bili umorni.
“Nile, može li kafica?”
“Može, može.”
I dalje nema kafe.
Finalni deo slagalice dolazi od Ilvara. Nakon još jednog transa, Perla mu saopšti da su isti ljudi koji su oteli Vemba, oteli i onog pijanca iz taverne.
Koja li je veza između njih? I kome smo se zamerili? Mislim, ovde, znam za ove druge delove, ali ovde smo baš kratko…
Toliko pitanja, a nimalo odgovora.
E pa, vreme je da ih dobijemo.
Ilvar i Bubimir se uputiše na mesto gde smo bili kad je Vembo otet kako bi videli da li je išta moguće naći i detektovati.
Arija odlazi u kuhinju da napravi galon kafe.
Nile i ja se uputismo na kopno da okušamo sreću kao i da zakažem svirku, zaradim para i donesem malo kulture među ove pirate. I dok smo nas dvojica spustili brod u more, začu se arrggh i buć.
To je bio Kazimir, koji je pokušao da se ponovo oseti mlad i da proba da preskoči sa Perle na na pristanište.
Nije više mlad.
I nije uspeo.
I sad je mokar i malo ponižen, sa nama u čamcu. Ćuti i suši se dok veslamo ka obali.
U tom trenutku, Nile, Kazimir i ja se iskcravamo i prilazimo Silviovom telu oko koga se sad već napravila velika gužva.
“Aha, vratili ste na mesto zločina! Ovo mora da je vaše maslo, juče ste se sa njim muvali nešto”, krenu da nas optužuje neki nasumični pirat iz gomile.
“Molim!” okrenuh se ja. “Mi?! Da li ti znaš sa kim pričaš! Ja sam Zmago Goldscale. Legendarni heroj. Bard. Preživeli. Čovek—dobro, zmaj—koji je gledao u Bezdan, klimnuo mu glavom i rekao: „Ne danas.“
Nekada su me zvali Povratnik Bezdana.
Doduše, sad kad razmislim, pola originalne ekipe više nije ovde, tako da je taj naziv postao administrativno komplikovan. Povratnik iz čega, sa kim, po kom osnovu? Ne može čovek ni legendu da održava bez odgovarajuće dokumentacije.
Ali činjenice ostaju.
Prošao sam Avernus.
AVERNUS.
Ne neku pećinu sa goblinima. Ne močvaru. Ne podrum sa tri kostura i sumnjivim buretom.
Pakao.
Video sam nemani čija imena neću zapisati, delom zato što izazivaju strah u srcima smrtnika, a delom zato što ih se više ne sećam. Borio sam se protiv demona, đavola, čudovišta, moralnih dilema i gubitka zlatnog zvona.
I vratio sam se.
Sa većinom opreme.
Dakle, možda više nisam Povratnik Bezdana.
Možda sam sada samo Zmago Goldscale, Onaj Koji Je Prošao Kroz Pakao I Smatra Da Bi To Ljudi Trebalo Češće Da Pominju.”
Ostavivši pirata i sve ostale zabezeknute iza sebe, samo se okrenuh i uputih ka taverni.
Posle tako fantastičnog nastupa koji sam imao, jedino što je ostalo je da se ljudi raziđu.
Međutim, nevolja ne ide sama - pobesneli lučki poslovođa, kad je video nekog sa broda da je došao, se ustremi kao kobac na pile. “Pa da li ste vi normalni? Jesam li lepo rekao da ubacite brod a ne da ga ostavite tako da zakrči sve. Dolazi mi drugi brod sad, kako će da prođe!!!”
Međutim, stara kuka, Nile, samo se osmehnu krenu da ga ubeđuje kako drugi brod ne dolazi danas, već treba sutra a i to nije uopšte sigurno i kako mora da se zbunio zbog ovoliko stresa i gužve. Ja ne znam šta mu još napriča, ali poslovođa se povuče i krenu da preispituje ne samo da li mu brod dolazi nego da li uopšte on treba danas da radi i ode mrmljajući sebi u bradu nazad u brodogradilište… Nezgodan je ovaj čiča, baš nezgodan.
Na žalost, suđeno je da mu posada Crnog Bisera danas zagorčava život. Ilvar i Tamzes (hajde da ga malo zovem po imenu) uto stigođe do brodogradilišta i zatekoše nesrećnog poslovođu kako se opet prepire sa onom devojkom.
“Bez obzira na vašu istoriju i šta osećaš ili ne prema njemu, moramo ga naći!”
“Ali nestabilan je; idiot; pijanica”, nastavi devojka vidno uzbuđena.
“Svejedno, znaš i sama koliko je bitan”, nastavi poslovođa i zaustavi se, kad ugleda Ilvara i Tamzesa.
Pre nego što uspe da krene opet sa tiradom, Ilvar ga preseče i ukratko objasni šta se desilo. Na to, poslovođa i devojka se pogledaše i brzo postade jasno da se ovde dešava nešto mnogo više nego što se vidi.
“Dođite, ovde se dešava mnogo više nego što se vidi”, reče poslovođa. “Lučki kapetan će ovo hteti da čuje.”
“I doteglite taj prokleti brod unutra. Vidite da je sabotiran!” prodra se poslovođa na par radnika koji skočiše i krenuše da konačno uvezu brod u brodogradilište.
Osokoljen tako dobrim nastupom uđoh u tavernu i krenuh da se dogovaram sa barmenom oko večerašnjeg nastupa. Razumem ga da mi ne veruje, ali nakon što me bude čuo, zasuće me dukatima siguran sam. I to već večeras. Tačno u 18h.
Za to vreme, Tamzes se nekako stvori u kafani, pored Nileta i Kazimira i započe razgovor sa jednim interesantnim malenim likom. I to, ni manje ni više, kolegom bardom.
Dok je razgovor tekao, krajičkom oka spazih da Kazimir pije pivo u ćošku ali da onaj vragolasti čiča diskrento mahnu rukom i Kazimirovo pivo postade, kao nekad kačamak, dosta jezivo.
“Šta je ovo?” uzviknu Kazimir. “Zar ovu splačinu služite gostima?”
Barmen se odmah pojavi i uze da proba da vidi u čemu je stvar. Dobro, dvoje može da igra ovu igru. Prisetih se najboljeg piva koje sam ikad probao i najednom, taj ukus oseti i barmen.
“Hm, odakle nam ovako dobro pivo? Nisam ni znao da ovo imamo”, začudi se barmen.
“Čekaj, ko je ovde lud?” zavapi Kazimir. “Daj da probam opet”.
I gle, nekako opet to pivo postade nešto najbljutavije sudeći po izrazu njegovog lica i dosta zeznutom osmehu čiča Nileta.
Pažnju mi zaokupi ponovo Bubimir i njegov sagovornik. Jer nakon što mu je neuspešno ponudio nekoliko uloga u posadi, mladi Fairweather Lumis Prindle Prvi, kako se zove, uvređen ustade i objasni mu da je on nadaleko čuven bard koji sigurno neće ribati palubu i prljati ruke na krpama i kuhinji.
Bard veliš?
I Bubimiru to bi zabavno pa predloži jedan mali umetnički duel. Odmeravanje talenta.
Jer na Crnom Biseru, samo jedan bard može biti.
Priđoh omalenom momku i duel poče - on krenu sa dobro poznatom melodijicom na koju se lako nadovezah; on onda pređe na brzi piratski napev pokušavajući da se izvuče dok ga znoj obli ali ga presekoh jednom ljubavnom baladom; i onda mu se desi peh - žica puče i ja iskoristih prednost i zakopah ga eksperimentalnom poemom posle koje pade ničice na kolena i zakuka da ga podučavam kao vidno superironiji bard.
I baš u tom trenutku, u lokal uđe Arija, malo se tresući od količine kafe koju je popila, i zateče mene kako trijumfalno stojim iznad klečećeg hobita, Kazimira koji se prepire sa barmenom, Tamzesa koji se smeje i nekog čudnog lika koji u pozadini popravlja stolicu koja mu se raspala dok je sedeo na njoj. Pošto više nema šta da radi na brodu jer su popravke krenule, rešila je da dođe da vidi da ne pravimo neku glupost.
Kasno Arija.
Napravi neki čudan pokret rukom, prevrnu očima i sede za prvi slobodan sto da nešto pojede što nije kafa i Niletova kuhinja.
Priču zaokruži Ilvar, koji uđe, mahnu Tamzesu i uputi se ka Pembruku, lučkom kapetanu kako mu je lučki poslovođa rekao.
Kako su ušli kod njega u kancelariju, dočekaše ih ona misteriozna devojka i poslovođa, ovog puta ćuteći i dosta ozbiljnog izraza lica.
“Šta je ovo?” upita Ilvar videći ovakvu postavku.
“Ovo je veoma poverljiv razgovor”, započe Pembruk, “nadam se da ti je to jasno. Izgleda da smo na istoj strani koliko razumem iz ovoga što su mi preneli. Ali voleo bih da detalje čujem iz prve ruke. Izvoli.”
Rekavši to, pokaza im da sednu a Ilvar u najkraćim crtama objasni detalje vezane za otmicu Vemba i sabotažu na brodu.
Nakon što ga je saslušao, Pembruk se ućuta i razmeni nekoliko pogleda sa devojkom i lučkim poslovođom.
“Situacija je jako teška”, započe posle kraće pauze lučki kapetan. “Ekipa koja je otela vašeg prijatelja i sabotirala brod je ista ekipa koja je otela osobu koja nam je jako bitna. Koliko razumem jutros ste naleteli na njega, u ne baš…idealnom stanju. Ali uvervam vas, to je neko ko je izuzetno bitan. I ne, pre nego što pitate, ne mogu vam reći zašto.”
Ilvar i Tamzes se samo pogledaše ali ne rekoše ništa.
“Potrebno je da ga vratite živog. Naravno, bićete nagrađeni - popravka broda i njegovo puno opremanje će biti besplatno kao i učešće na turniru.”
To već zagolica maštu Ilvaru koji se nagnu u stolici i krenu pažljivije da sluša.
“Bojim se da postoje i neki obavezni uslovi”, nastavi Pembruk. “Cathran Tyvirian će ići sa vama.”
“Hrmpf”, prevrnu očima ona na to. “Ni ja nisam oduševljena, čisto da se zna”.
“Kao što rekoh, svi idete zajedno. A pošto je u pitanju veoma osetljiva misija, šunjanje i diskrecija je najbolji pristup. Vaš brod em nije trenutno u voznom stanju, em je veoma upadljiv tako da za ove potrebe dobićete čamce i prići što tiše možete lokaciji koju ću vam sad pokazati.”
Izgleda da idemo u misiju spasavanja!
Ali, pre toga, još bitnije stvari. Mlađani hobit i ja krenusmo da pravimo taktiku za nastup. On je sad preplašen kako će pored mene ovako maestralnog da nastupa ali sam mu umirio strah i rekao da ništa ne brine. Uz par smernica i saveta, poslah ga u sobu da se sprema a ja pokupih ostatak družine i povedoh ih napolje.
Zašto?
Pa moramo da odspavamo konačno ako ćemo išta da radimo, Arija će krenuti da vibrira kroz zidove ako samo i pogleda kafu, Kazimir i ja smo jedva oka sklopili pre nego što su nas probudili, a ni ostatak nije baš najbolje. Uskoro ćemo svi kao Niletovi kosturi da izgledamo.
Okupih nas sve na slobodno mesto na plaži i oko nas niče magična kolibica.
Hajde ovde da mi sabotirate brod!