XXXII session – Nije zlato sve što sija

Ko bi rekao da je vožnja broda ovako zahtevna - te pazi jedra, vrti kormilo, nemoj da vrtiš kormilo, te peri ovo, zatvaraj ono… Zato sada i pregovaraju sa budućom posadom moji novi drugari.

No zalećem se, dok se prisećam piratskih pesama, koristim vreme da unesem sve u žurnal. Dosta se desilo u proteklih dan ipo i taman da posložim sve natenane, da nije stalno neka jurnjava, demoni, duhovi, slepi miševi i slično.

Stali smo u trenutku kad smo se svi ukrcali na brod. Tamres (da, da, Bubimir ima ime), Kazimir i Arija su taman krenuli da razgledaju i da uživaju u poslednjim prepričavanjima naše dogodovštine, kad se Ilvar odjednom izgubi i krenu u potpalublje.

Kad kažem izgubi, mislim baš kao kad ljudi deluju kao da čuju nešto što niko drugi ne čuje. I to što čuju nije baš prirodan glas. 

I kao kad bi vam taj glas rekao nešto tipa: “Kapetaneee, nađii meeee…” 

Pa, prirodna reakcija većini ljudi je da ne nađe izvor tog glasa. Čak, je prirodna reakcija većine ljudi, da potpuno ne posluša takav glas jer je šansa da ti takav glas ponudi, recimo, ušećerene jabuke, ili pedikir, ili recimo senzualnu masažu ramena dosta mala.

Ilvar nije većina ljudi.

Elem, pošto sam uskoro i sam saznao sve, evo kako je dalje teklo uz malo umetničke slobode.

Ilvar, vođen glasom koji samo on čuje, uputi se pravo ka kapetanskim odajama. U polumraku potpalublja, ostvetljenog uljanim lampama koje se njišu na zidovima na svaki udar talasa, naš kapetan osmotri kako u stvari ovaj brod izgleda. 

Ogromna mapa koja visi preko celog zida, krije drvo puno ogrebotina i brazdi, svedočanstvo o tome koliko je ovaj brod u stvari star i šta je sve preživeo. Dok ga u podstvesti glas i dalje doziva, Ilvar nastavi da razgleda brod - kuhinja, odaje posade, sve je u dobrom stanju ali istovremeno taj osećaj da je ovaj brod nije samo običan brod ga ne napušta.

Stepenice vode u najniži nivo (potpotpalublje?) koje je još slabije osvetljeno. Ovde je miris mora mnogo jači i talasi koji zapljuskuju pramac su na samo dasaka od tebe. Ovo je mesto na kome se Ilvar oseća kod kuće - prihvaćen, siguran i slobodan.

“Kapetane, da li me prepoznaješ?”, začu se glas iz samog ugla. U skoro potpunom mraku Ilvar nazre zatvor, svaki brod ovog tipa ga ima i ne treba ti svetlo da znaš da je nevolja ispred tebe.

“Ja sam tvoj navigator, Vembo”, nastavi glas iz ćelije, “i znao sam da ćeš se vratiti. Jer kao što ni ti nisi završio sa mnom, tako nisam ni ja sa tobom!”

Ilvar kao omađijan, nastavi da prilazi zatvoru i strancu koji izgleda i nije baš stranac.

Pošto je to sve trajalo malo duže nego što deluje, normalno je da smo se mi svi ostali, malo zabrinuli što nam kapetan nestade bez traga i glasa.

To i činjenica da i mi čujemo sad neki glas.

Starac Nile od stotinu leta, ode da pristavi čaj a ja ubrzano krenuh u tamu da nađem Ilvara.

I kako siđoh duboko u utrobu broda, upadoh na deo nekog razgovora - “Zarobili su me ovde, zaboravili”, jedan čudan glas zavapi. “Napadnuti smo sa razlogom, kao da su znali!”

U dnu broda, ispred nečega što deluje kao zatvorska ćelija, stoji Ilvar i priča sa kim god da je unutra. Kako prinesoh lampu da bolje vidim šta se dešava, zastadoh u mestu. 

Mozgožder (“mind flayer”, prim. prev.)!

Čuo sam za njih, ali ih nikad nisam video uživo.

Povučena i tajanstvena vrsta, sa razlogom na dosta lošem glasu, jer se, kao što im i ime kaže, dosta zajebava sa umovima. 

Bukvalno.

I eto ga jedan u zatvoru, doduše, podjednako začuđen što vidi mene. 

E pa znaš šta, zmajorođeni su na mnogo boljem glasu, znaš.

“Otkud on ovde”, upita on Ilvara, kao da sam ja u zatvoru a on tako slučajno naišao.

I otkud ga Ilvar zna?

Hajmo redom - “Pomaže bog, ja sam Zmago Goldscale, legendarni ratnik, pobednik Paklenih olimpijskih igara i vođa družine Povratnici bezdana, koja doduše više ne postoji, jer skoro više nikog nema, iako smo se realno vratili iz bezdana, ali je jedan deo ipak ostao, svojom voljom…”

ILvar me prekinu i objasni ukratko da je ovo Vembo, njegov bivši oficir, navigator sa broda i da bi bilo dosta dobro da ga oslobodimo iz zatvora.

To je dosta teže uraditi nego što zvuči tako da bez obzira na to koliko cimamo, vrata se neće pomeriti. Moramo naći ključ.

Uto dolaze Kazimir, Arija i Tamzin, tako da smo sad skoro svi tu i upoznati sa našim novim drugarom.

“Tamizese, ti nešto kriješ malo od svojih novih prijatelja”, nastavi Vembo da nas tripuje. Kao da nije dovoljno što on uopšte ne priča naglas, već u našim glavama.

Uf, neugodno.

Dok ih Ilvar upoznaje sve po treći put, ja odoh da nađem ključeve a i ovaj čaj što Nile sprema se već sigurno hladi.

Posle dosta kopanja po kapetanovim odajama, konačno nađoh ključeve (podsetnik - sledeći put prvo gledaj u fioku), i dođoh do Ilvara kako bih mu oslobodio pajtosa.

“Hvala kapetane”, pokloni se Vembo.

Hej, pa nije te on pustio!

Uputismo se svi na mlaki čaj, a naš mozgožder krenu sa pričom.

Neću sad daviti sa detaljima, ali koliko sam uspeo da pohvatam, neko poveće zlo se sprema.

Ilvarov i Vembov brod je napadnut, deo je pobegao, deo nastradao, deo zarobljen (Vembo je u ovoj trećoj skupini bio). Kao da su znali gde treba da traže.

Čudno što Ilvar ništa od ovoga nije spomenuo. Čak je i on slušao sa pažnjom, kao da prvi put čuje šta se dešava…

U svakom slučaju, nadolazeći neprijatelji, proročanstva, čudovišta… Nova nedelja, sve po starom.

Kad je Vembo završio sa pripovedanjem, Kazimir ga odvede da prilegne i odmori se malo. Ja priđoh da ga zalečim, ko zna koliko dugo je dole, iscrpljen, možda i mučen…

“Hvala kapetane.”

Hej!

Malo kasnije, Nile donese čaj i hranu i priđe Vembu koji uveliko utonu u san, i krenu da ga nežno mazi po pipcima.

“Toliko snage u ovako krhkom starcu, interesantno”, promrlja Vembo i okrenu se na drugu stranu.

Ubrzo zvuk hrkanja ispuni prostoriju, i sem Kazimirovog gunđanja na kvalitet čaja, ostatak večeri prođe mirno.

E da, našao sam rum!

Kad je svanulo, shvatismo da nešto valja i jesti. Ilvar i Kazimir krenuše da ulove ribu, a ja za njima da pomognem.

Pošto moj pokušaj da pecam vređanjem ribe nije najbolje prošao, vratih se u potbalublje i zatekoh Tamzesa nehajno naslonjenog na prozor broda.

Sećate se da sam već par puta napomenuo da je brod star, i dosta preživeo.

E pa, nije preživeo Tamzesa.

Uz krc, klang i još par zvukova prozor otpade, a naš crnpurasti drugar umalo ne upade u vodu. Samo još on fali da rastera ribe, pa nas će kao mamac da stave Ilvar i Kazimir.

Buka privuče i Ariju i ubrzo njih dvoje krenuše da popravljaju štetu.

Problem je što njih dvoje zajedno predstavljaju očigledno opasnost po brod jer je poslednje što sam video da su uspeli da urade je da umesto polomljenog prozora sad imamo poveću rupu, i dva veoma isfrustirana elfa.

Dobro, možda može da posluži kao terasa… lep je pogled na more odatle…

Pre nego što potopimo brod, bilo bi dobro da podelimo malo uloge, očigledno je da ne znamo baš šta radimo.

Ilvar, kao najpozvaniji, krenu da nas organizuje. E sad, pošto većina nas nema baš iskustva ni sa običnim brodovima, a kamoli sa ovakvim čudom, Ilvar nas polako uvede u priču i podeli uloge.

• Vembo - logično, navigator.
• Nile - na žalost svih, kuvar.
• Zmago oštrooki - izvidnica i pesnik.
• Arija - vučačica jedra.

E sad, kod prvog oficira nastade problem - za ovu ulogu se prijavi Kazimir no Tamzis se pobuni i predloži sebe.

Moj predlog da se rvanjem u ulju izabere pobednik nije prošao, tako da uz malo dosadnih pregovora, i ništa ulja, odluka pade.

• Kazimir - tobdžija (ehehe).
• Tamzis - prvi oficir, nikako stolar. 

Nakon ove brodske skupštine, Ilvar odvuče Vemba u stranu da proba da sazna više o tome što ih prati.

Načuh samo da neka mistična neman iz dubina ih, a sada nas, stalno prati, i da Vembo uspeva nekako da zavara traga ali da je neophodno da se stalno krećemo jer uprkos njegovim naporima, neman je sve bliža i bliža.

Kuku, u šta smo se to uvalili?!

Opet!

Pa dobro, ako je vreme za kretanje, hajmo da vidimo kuda treba da idemo.

Skupismo se svi ispred mape i krenu analiziranje. Pošto sam saznao gde je najbolja javna kuća, u mojoj glavi smer je postao kristalno jasan.

Ostalima ne baš, tako da smo, uprkos mojim protestima, doneli neku odluku tako da idemo na neko ostrvo da skupimo malo informacija i još ljudi.

Vembo mi dobaci kompas i pokazah smer.

“Napred na onu stranu!”, zapovedih sa jarbola.

“Ne, čekaj, stani… na drugu stranu”, zapovedih opet.

“Ne ne… ovo čudo ne radi kako treba. Sigurno na onamo, treba, sto posto… valjda”.

Nakon što mi je Vembo pokazao kako se korsiti kompas, a Kazimir izgunđao nešto o tome kako je stigao dotle da sluša zmajeve o smeru plovidbe, sigurno se zaputismo na pravu stranu praćeni mojom pesmom i dobrim vetrom!

Dok se svi uhodavamo sa našim novim ulogama, Ilvar i Vembo sedoše da planiraju sledeće korake - koliko ljudi fali i šta mogu da očekuju.

Vembo predloži Silvia, bivšeg člana posade, ali nezgodnog pregovarača. “Očekujte da će nas testirati”, upozori nas Vembo, “a njega nije lako prevariti!”

U sigurnoj plovidbi proteče prvi dan na brodu i predveče nam se u dalji ukazaše dva tornja sa upaljenim bakljama. “Dva tornja sa upaljenim bakljama”, upozorih ja sa vrha jarbola. 

Piratsko skrovište nam požele dobrodošlicu.

“Kapetane”, započe Vembo, “ovo su poslednji piratski zlatnici koje sam imao. To što vi imate, pare sa kopna, ne prolazi na ovakvim mestima. Svet je drugačije mesto od kad se ova pošast spustila na nas. Niko više ne veruje nikome.”

Ostali se pogledaše i uđoše u tavernu ne znajuči šta da očekuju.

Piratsko ostrvo ili ne, taverna je taverna, i ljudi su ljudi. Zvuk muzike i kockanja, miris ruma i prosutog piva je svugde isti.

I osetio sam ga čak i na brodu. Uf, sad mi je žao što nisam i ja pošao. Neka, mogu i ja da se pridružim ovima što pevaju - “Na morskomeee plavom žaluuuu…”

U piratskom baru, Kazimir prilazi oglasnoj tabli. Na njoj, pored raznih objava, ponuda za posao i najava dešavanja, stoji i poternica. A na poternici - pounato lice. Koje je trenutno dosta razočarano - “Samo 500 zlatnika?! Tja!”.

Uz prezriv cim, Kazimir strgnu poternicu i gunđajući ode do šanka da sa malo ruma proba da popravi raspoloženje.

“Moram priznati da za jednog veoma traženog begunca, imaš jako mnogo hrabrosti”, započe barmen. “Ali, s druge strane, nisi ništa ni bolji ni gori od nas ostalih”, nasmeja se barmen i natoči piće našem misterioznom ratniku.

“A ukoliko te interesuje ko se raspitivao za tvoje zdravlje, o tome možemo da pričamo. Ali, prvo, ovo piće mora da se plati.”

“Hm, vidim da ovde moje pare nisu dobre”, osmehnu se Kazimir, “ali zlato je zlato, mora da ima neko ko ovde može da zameni jedno za drugo.” 

Naravno da na piratskom ostrvu čovek može da nađe sve što mu treba, te i Kazimir ubrzo dobi upustvo koga da potraži. Naravno, da kurs neće biti dobar, barmen nije ni morao da ga upozori, i sa palube broda videh ga kako se šunja do nekih odrpanih ribara i posle nešto mlataranja rukama i par mrkih pogleda, pare razmeniše ruke i Kazimir se vrati u tavernu da sazna ko mu radi o glavi.

Dok se to sve dešavalo, Ilvar je bio okupiran drugim stvarima. Konkretno sa dve - pod jedan, kako da nađe ostatak posade i pod dva, kako da ih plati.

Dosta šarena skupina likova nudi svoje usluge na oglasnoj tabli - standardna gomila secikesa, avanturista, razbojnika a bogami i po koja opasna cica!  A svima je jedno zajedničko - ne rade za džabe.

Rešenje možda leži u još nečemu što je na tabli - najavi turnira. 200 zlatnika ulaz a nagrade su, veoma atraktivne.

Samo treba preživeti.

Vembo, kao glas razuma, podseti kapetana da možda nismo još spremni za takvu avanturu jer je borba do smrti, a deluje da većina saputnika na brod nije kročila. Možda je bolje da se fokusiramo na nešto drugo - na Crvenog barona, jednog od piratskih vođa koji nam može obezbediti siguran pristup.

Uto se Kazimir vrati i uz namig, ode sa barmenom iza.

“O tebi su se raspitivali neki dosta nezgodni ljudi”, krenu barmen da objašnjava. “Uticajni, nezgodni, sa kojima nema šale. Napravili su dogovor sa lučkim kapetanom. Čuvaj se i beži što pre ako ti je život mio!”

Ovakva situacija nije došla kao iznenađenje Kazimiru. Jedan okršaj na plaži se završio dobro po njega, ali to ne znači da će i sledeći. Heroji, povratnici bezdana, ne padaju sa neba baš svaki dan.

“Možda nešto može da se ispregovara”, krenu Kazimir.

“Lučki kapetan je pragmatičan čovek, ako znaš na šta mislim. Vrlo je svestan rizika i neće se upuštati u nepromišljene akcije”, odgovori barmen i uz dosta toga neizrečenog, završi ovaj razgovor.

Da ostatak družine sprema neko sranje, nije neko iznenađenje. Čak, veća je šansa da naprave neku glupost nego da je ne naprave. Nekako, taj duh provejava od početka i bez obzira ko je tu, ne napušta nas.

Možda je do Arije i mene, mi smo jedini ostali od Povratnika bezdana i definitivno moram da smislim neki novi naziv. Mislim, neosporno smo se vratili iz bezdana, ali ostatak nije. Možda i jeste, nisam ih pitao, ali ipak neko novo ime je potrebno. Zmago i morski vukovi. Morski zmajevi. Zmago i morski zmajevi. Ima dobar privzuk…

Nego - da vidimo šta su smislili.

Tamzes, nabaci zavodnički osmeh i uputi se ka stolu gde sedi jedna interesantna plavuša. 

Pardon ne plavuša. Plava devojka. Bukvalno plava.

“Sigurno sam najčudnija osoba koju si ikada videla”, lupi Bubimir i ostade živ.

“Ni najmanje, ljubavi”, zaguguta gusarka i osmehnu mu se blistavo belim zubima. Ovakav osmeh potopio je mnogo srca. A i brodova.

Da skratim muku i ne blamiram čoveka (elfa), Bubimir se nekako iskobelja iz rupe u koju se sam ukopao i posle relativno uspešnih pregorova, uspe da dođe do par stvari.

Prvo, plavuša se zove Onidra.

Drugo, kao što je očekivano, radi za pare, ali, pošto traži blago (kao i svi), ako joj se pomogne, može da uzvrati uslugu. Siguran sam da bi naš Bubimir sigurno hteo neku uslugu od nje, ali bojim se da BUBIIIIII NEEEEĆEEEEE DA LJUBIIIIIIIIII… ZNAM DA ME ČUJETE KROZ PROZORE!!!

Treće, treba da je pozove kad krenemo - čak mu je dala i kamenčić za slanje poruka na daljinu. Eee, kad se setim, imali smo i mi to nekada davno - pre bezdana i pre povratka…

“Dobar izbor”, prošaputa Vembo Tamzesu, koji malo odskoči jer ga nije video. “Trebaće nam neko njenih veština.”

A kad smo već kod veština, Arija se reši da oproba svoje i uz malo diskrente magije, i dosta sreće, uspe da odžepari pijanog gosta.