XXX session – Bubimir u noći astralne kule
Uz tresak kapija pade iz nas, podigavši oblak prašine koji već mračan hodnik učini još neugodnijim.
Kada su nam se oči malo privikle malo na tamu, barem nama KOJI NE VIDE U MRAKU, dođosmo malo do daha. Gde mi je onaj svetleći kamenčić koji mi je Mando dao…? Aha, evo.
Auuu, i Mando i Arija više krvare nego što ne krvare. Evo evo, sad ćemo malo da se zalečimo svi.
Dok se iza nas čuje žamor i zvuci epske bitke iz koje smo pobegli, mi pokušavamo da se saberemo.
Astaroth nas je ostavio. Lovac, iz nekog razloga, otišao sa njim. Mi imamo još malo vremena dok ne provale da nismo više tu i da smo im maznuli trofeje ispred nosa. Dobro, tehnički nismo maznuli – praktično smo pobednici tako da nam i pripadaju. To što se igre nisu završile – nije do nas. To Bel nek se raspravi sa Zarijel (što se, uzgredbudirečeno i dešava). Mi smo sigurno moralni pobednici.
Eto tako. To smo razrešili.
Sledeći korak – šta dalje? Ispred nas, u daljini, ali baš povećoj daljini, nazire se neko svetlo. Dakle – napred.
Da ne bismo baš golog dupeta u svatove, kao što je moja baba govorila, bacih tihu sliku ispred nas, i tako zamaskirani krenusmo napred.
„Čekaj. Stani. Pazi!“ – skoro u isto vreme uzviknuše šapatom Thorsten i Arija. Izgleda da postoje neki obrisi, kao neke figure niz hodnik.
Da vidim u mraku, mogao bih i ja to da spazim, ali, iz nekog razloga, zmajorođeni ne vide u mraku. Što je, kad čovek bolje razmisli, dosta čudno. Ajde patuljci i vilenjaci, njima je stalno mrakača, ali i zmajevi vide u mraku. I što sad zmajorođeni ne vide, nije mi jasno…
Nego, tiha slika, figure u hodniku i nas nekoliko koji se šunjamo napred. Na svu sreću, lažna uzbuna, jer su ti obrisi u stvari velike statue, levo i desno od nas.
Uz malo truda, videsmo da su to u stvari pobednici igara, i da ispod svake stoji i godina. Auuu, pa ovde baš dosta ima figura… Pitam se da li ćemo i mi ovako. Baš bih voleo da me lepo uhvate – leva strana mi je lepša a i možda neka dobra poza, kako recimo sviram i duvam vatru. Thorsten može da kopa neki kamen, Mando…. on neka stoji, ionako ne znam kako će ga klešu sa sve onom kacigom… Arija može kako me pogađa u leđa. Verna predstava.
Razgledanje nam prekinu gromoglasna eksplozija iza nas koja nas podseti da se bitka i dalje odvija i da su sad već sigurno primetili da nas nema i da bi mogli malo i nama da se pozabave.
Napred, napred, trkom, trkom.
Uto spazismo vrata.
„Pomaže bog“, izdra se patuljak pre nego što je iko i stigao da odreaguje.
Dobro, preživesmo pakao (bukvalno), ali će nam glave doći idiotski patuljak. Ajde, da vidimo koje čudo će odavde da nagrne. Tijamatina svastika. Beli smrad i njegov mlađi, još smrdljiviji, brat – bež smrad… Ko?
Niko.
Patuljici definitivno imaju više sreće nego pameti. Pošto niko ne odgovori, Thorsten upre u vrata i uz dosta škripe i muke, uspe da ih otvori.
Ispred nas se ukaza ogromna prostorija, puna stubova, urušenog kamenja i koječega.
Uđosmo za Thorstenom i zatvorismo vrata za sobom. Ako već nema nikoga, ne moraju ovi iza nas da nam upadnu tako lako.
Za to vreme, Thorsten nastavi da istražuje i za oko mu zapade papirić zakačen na stubu ispred nas.
Niste valjda mislili da će biti ovako lako?
B.H.?
Ko je B.H?
„Kako se zvala ona apotekarka?“, upitah ja.
„Ko, Abrakadabra?“, odgovori Thorsten.
„Nije ona, ko je bre ovo?“
I dok smo tako pokušavali da se setimo, meni sinu.
„BELI HMRAD!“
Znao sam da mora da nas zajebava. Ne zna čak ni svoje ime da napiše kako treba.
Ej bre, ni u paklu ne može da se skloni čovek od njega. Čekaj čekaj, naći ćemo te mi… opet.
Zadovoljan time što smo otkrili identitet autora poruke, i što nam ne preti neposredna opasnost, Thorsten prebaci pažnju na drugo i krenu da vadi iz džepova stvari koje mu je Astaroth u žurbi ostavio.
Ček, ne bacaj to… Kao proviđenje samo da mi skrenu pažnju i zgrabih u letu jednu knjižicu koju Thorsten nehajno baci – DRAKONOMIKON! Odakle Astarothu ovo?! Pa ovo je… neprocenjivo.
O ovome sam slušao predanja! I sad mi je u ruci.
Ehehe, šta mi sve nije bilo u ruci…. hnjohnjoh
Ok, čitaću kasnije.
Drugu knjižicu, patuljak zadrža za sebe. Đavo… za… Krajičkom oka uspeh da pročitam naslov –
„Đavolji zakonik“. Hm, gde mu je ovo bilo ranije kad je dušu đavolu prodavao.
Pošto nisam uspeo da izdržim da barem ne prelistam Drakonomikon, sklonih se malo u stranu, da na miru vidim šta piše ali i da iskoristim priliku i istražim okolinu. Zamki deluje da nema ali nečeg drugog ima.
To nešto drugo su svetleća oka na stubu u samom dnu prostorije.
Upozorih sve i krenuh oprezno ka tom delu prostorije. Uto spazih i da se tu nalazi veliki portal, očigledno način kako ćemo izaći odavde.
Ono što nije očigledno je kako se pali portal.
Pa, da vidimo šta je sve magično ovde. Bacih detekciju magije.
Aaaa, oslepeh umalo.
Društvo, sve je magično.
Eto, sad vidim u mraku.
Sad kad bolje vidim, stubovi su po celoj sobi, poređani čak u nekom redosledu. Neki su vezani gredama na vrhu, neki oštećeni, negde su grede urušene… Na zemlji se nalaze merdevine, ostaci stubova… haos jednom rečju.
Dok sam to tako detaljno proučavao, Mando mi se pridruži i reši da i on proba da zaključi nešto. Uze jedne od onih merdevina i teškom mukom krenu da se penje uz njih.
Ja sačekah da odmakne i lagano, kao leptirić, odlepršah na vrh stuba, ne skidajući oči sa njega.
Šta da kažem, krila su dosta super stvar.
Sada, obojica na vrhu stubova, gledamo okolo. Ništa korisno.
Mando, vidno iznerviran, što se vidi sa sve kacigom, siđe dole i sede na jedan od odlomljenih kamena sa stuba.
„Thorsteneeee“, zakukah sa stuba gore, „ti si opsednut kamenjem, je l vide nešto tvoje patuljačke oči?“
Na pomen kamena, Thorsten poskoči i zagleda se detaljno. Prođe trenutak, dva, i Thorsten podignu oči i sa apsolutnim samopouzdanjem izgovori – „Ovo nije dragi kamen. Običan je.“
Ja zaista ne znam kako iko može sa patuljcima išta normalno da radi.
Ne vredi, sve čovek, tj. zmajorođeni mora sam da uradi. Sedoh na stub i pokušah da zaključim nešto.
Znate onaj osećaj, kad vam je na vrh jezika; kad imate ideju ali nikako da je vidite celu u glavi, kao da je tu, na dohvat ruke, ali nikako da se uobliči.
E tako i ja sad. Sedim, i gledam u onaj stub koji svetli. Šta je kod njega drugačije u odnosu na ostale?
Stoji. Od kamena je. Ima facu na sebi. Najmanje je oštećen, čak je i sa druga dva stuba povezan…
Hm… da nije to?
Uzeh merdevine koje je Mando ostavio tu blizu, i stavih ih tako da spajaju dva stuba.
Bzzzzk! Upališe se oči na drugom stubu.
Aha!
Brzo objasnih svima šta treba da rade i bacimo se u posao.
Stavih druge merdevine, pa treće. Upali se još jedan stub, i još jedan i …
FALE NAM MERDEVINE!
Grozničavo krenusmo da tražimo po prostoriji bilo šta što može da nam pomogne. Čak i Mando koji je do tad sedeo na kamenu dureći se što nema krila, reši da pomogne. Za početak, da vidimo da li ovo kamenje može da se uglavi nazad na stubove.
Ne može.
Ali, može da se naslaže tako da bude kao stub koji fali. Nabacasmo tako kamenje, nije idealno ali može da posluži.
Ali čime sad da spojimo?
Pošto sam očigledno bio jako motivisan da izađemo iz ovog pakla, a i pogonjen novim motivom da nađem Belog Hmrada, setih se da imam onu motku što se razvlači.
Opala, još jedan stub spojen.
Još malo. Šta još imamo, mislite ljudi, MISLITE!
Kanap! Bravo. Razvukosmo kanap, nekako ga pričvrstih gore kamenčićima i…
Zamalo!
Krenu nešto da varniči, zuji, oči trepere ali nešto ne ide.
Šta sad ne valja?
I opet, kao da me neka viša sila vodi…
Ko, ja? A ne, ovo ste sve vi. Ja trenutno imam neke druge obaveze…
…i setih se Luminara kamena. Zagledah se u njega i postavih pitanje – „Šta nas čeka kad prođemo kroz portal?“
I DOBRO. I LOŠE.
Hm, dobro utrošenih 10 minuta.
Na svu sreću, inspiracija stiže do Arije i Manda - pa stub je prenizak!
Pretumbasmo kamenje, namestismo visinu i, pošto smo videli da kanap radi, uzeh nazad moj štap i konačno povezah sve.
Svuuuš!
Portal se konačno otvori i posle dosta vremena, u nama se probudi nada da ćemo se napokon izvući odavde. Posle kataklizme koja nas je ovde ubacila, vatrenih kugli, pustoši, đavola, reke zaborava, zarobljavanja, prevara i izdaja, beskrajnih borbi, loše hrane… posle svega toga, ispred nas se nalazi jedan skroman magični portal. Lep. Ljubičast.
Ali to je najlepši portal koji smo ikad videli. I miriše na slobodu.
Zakoračismo kroz njega i obresmo se na jednom poznatom, a opet ne tako poznatom mestu.
Ovo je astralna ravan, gde smo sa Azdrakom čavrljali, ali nešto je skroz drugačije. Oko nas vrtlozi nepojmljive energije divljaju kao orkani, zvezde prolaze oko nas, u daljini se naziru galaksije, svetovi se sudaraju i nestaju…
Deluje kao da je sve u procesu rastakanja i da neke neznane sile drže ovo nekako na okupu. U tom ništavilu pluta ogromno kamenje. I mi stojimo na jednom od njih.
„Thorstene, kakvo je ovo kam…“, zaustih kad sa užasom shvatih da Thorsten nije tu.
Gde god da pogledamo, ne vidimo ga!
Poleteh da bolje osmotrim ali uzalud. Thorsten nije tu!
Uto u daljini spazih nešto. Zamak koji nije zamak. Koji i jeste i nije tu.
I taman htedoh da krenem ka njemu jer je Thorsten možda tamo kad ispred nas, uz tresak, pade nešto.
Pardon, neko.
PAŽNJA PAŽNJA, OVDE VIŠA SILA.
E sad mogu malo da se umešam. Dok je (veći) deo ekipe u astralu, na drugom kraju sveta, to jest u drugoj ravni, dešava se nešto interesantno. Sad ću glasom Zmaga poete da to ovde dodam, i, kada dođe vreme, postaće vidljivo svima. Kao obrnuta lažna hidra… hm, znači obična hidra… Uf, ovaj Zmago režim razmišljanja je malo naporniji…
Dakle:
U daljini se čuje zvuk grmljavine. Kiša pada bez prestanka danima a teški oblaci na horizontu već mesecima se ne sklanjaju. Od kada se nešto desilo i neman pojavila, ovaj svet više ne zna za mir. Osećaj teskobe se ne sklanja, i iako su se ljudi već i navikli na ove okolnosti, niko se više ne oseća sigurno. Kao da je nada napustila sve…
Ovaj deo sveta je u normalnim vremenima bio bogato ribarsko naselje. Okružen prostranstvom mora, i zaštićen šumom sa leđa, ovo naselje je vekovima bilo mesto jednostavnog života i tačka odakle su brojna putovanja započinjala. Neka uspešno, a neka i ne baš.
Na pola puta između šume i obale, nalazi se mali kamp. Vatra gori i dimi pod neumoljivom kišicom. U izmaglici od talasa koji se razbijaju o stene stoji nepomično figura ratnika. Samo lagano disanje i povremeno premeštanje ravnoteže odaju da je u pitanju živo biće a ne statua. Zagledan u daljinu i pučinu, jedan golijat stoji ležerno naslonjen na velikog zlatnog idola. Blaga napetost u mišićima leve ruke znak je da taj idol malo više od ukrasa i da za tren može da se pretvori u veoma nezgodno oružje.
Da je u pitanju neko kome je more drugi dom, jasno je na prvi pogled. Nije ni do odeće, ni do okruženja, već do nečega što svi kojima su pesak, stene i talasi prva sećanja, nose u sebi. Iz njih izbija jedan poseban mir koji voda samo pojačava. I ni vetar, ni kapljice vode im ne smetaju već ih čine uzemljenijim i prisutnijim.
E pa takvog jednog morskog vuka iz dubokih misli prekida šuškanje i buka koja mu dolazi iza leđa. Pojačan stisak ruke oko idola je jedina vidna reakcija, ali sva pažnja je sad usmerena na zvuk koraka koji se približavaju i na procenu opasnosti.
Uzrok buke nije dugo bio misterija – dosta užurbano iz šipražja se pojavljuje ratnik u punoj opremi. Krupne građe, duboko usađenih očiju na licu punom starih ožiljaka iz ko zna kojih bitaka, preko leđa mu je prebačen crni ogrtač, a brojni zavoji svedoče o nedaćama kroz koje je očigledno prošao na putu ka ovom mestu. Po načinu kretanja, odmerenim koracima i sagledavanju okoline, na prvi pogled je jasno da je u pitanju iskusan borac koji da je hteo da se prišunja, niko ga ne bi mogao otkriti.
Iako možda više nije toliko brz i snažan kao nekad, iskustvo i nebrojeni susreti sa smrću su mu dali jednu auru autoriteta i sigurnosti koja dolazi samo sa godinama. Nakon što je brzo osmotrio okruženje, pogled mu se zaustavio na jedinom logičnom mestu – impozantnoj figuri golijata na plaži.
Ne gubeći vreme, ratnik se uputi ka našem morskom vuku i obrati mu se dubokim ali istovremeno smirujućim glasom: „Tražim nekog, i po opisu deluje da bi to mogao biti ti. Potreban mi je iskusan kapetan i brod koji bi me prevezao do arhipelaga.“
„Za takvo putovanje je potreban brod. Kao što vidiš, trenutno nema ni jednog. Ali, ako se strpiš par dana, uskoro će biti gotove popravke.“
Pažljivom posmatraču bi se na trenutak moglo učiniti da je na licu ratnika na samo sekund primetio bljesak nestrpljenja. „Razumem. Šta ja mogu da uradim kako bismo ubrzali proces?“
„Pa, za početak nam je potrebna posada. Moja stara je rasejana po kafana i bordelima i vidarima, a i u ovakvim vremenima, sve se manje putuje“, odgovori kapetan, i svojom ogromnom rukom pokaza neodređeno oko sebe kao da je samo pogled na nebo i more dovoljan da svakog odvrati od ideje puta.
„Naravno tu je i pitanje naknade“, nastavi golijat…
Za to vreme, dok se vode pregovori o polasku i naknadi, nevolja se približava. Tri figure već neko vreme na tragu misterioznom ratniku su ga konačno sustigli. U senci drveća, grupa bandita pomno posmatra šta se dešava i kao jedan istupaju na čistinu.
„Mislim da ga imamo“, započe jedan, očigledno vođa i izvuče poternicu.
Ratnik ih samo pogleda, i krenu da vadi mač iz korica. Bez skretanja pogleda, obrati se svom sagovorniku – „Kapetane, novac koji si tražio ti se upravo uvećao“ i pojuri pravo među bandite.
Sa zemlje, tj. sa kamena, se podiže jedna crna figura. Ne, figura u crnom. Ne, čekaj, crna figura u crnom.
Ovo je najčudniji elf koga sam video. I deluje dosta zbunjeno.
„Ko si ti i šta si?“, upitah ga i predstavih se istovremeno. „Ja sam Zmago Goldscale, legendarni ratnik družine Povratnici bezdana, pobednik paklenih olimpijskih igara Avernusa!“ I nekako me inspiracija uhvati, te zgrabih lautu i za čas mu u najkraćim crtama za svega 20ak minuta ukratko sa dosta slika i detalja, otpevah i izrecitovah ko smo i na kakvom putu se nalazimo.
„Da li znaš gde smo i kako da izađemo odavde“, upitah ga, dok mi pažnju sad zaokupiše i neke utvare koje nisam odmah video a koje su, isto kao i zamak, ni tamo, ni vamo.
Umereno impresioniran, i sad već potpuno pri sebi, vilenjak odgovori: „Možda znam, možda i ne. Viđao sam ovo već ranije, ove duhove.“
E, serem ti se u mističnost i nedorečenost. Uglavnom kad se tako prave pametni, znači da ništa ne znaju.
Dobro, bolje da zalečim još malo Manda, leluja mi nešto, samo fali da mi padne sa ove stene.
I taman kako sam se okrenuo da Manda vratim malo više među žive, uz puf, vilenjak se pretvori u slepog miša i zaleprša ka zamku.
Aha, tako znači. Druid. A baš je sladak, tako mali i crn. Podseća me na Bubimira, šišmiša kojeg sam imao kad sam bio mali. Moji su mi rekli da je jednog dana otišao na drugu farmu. Samo mi je žao što se nije pozdravio sa mnom.
Iz nekog razloga, utvare uopšte ne obraćaju pažnju njega, tako da on nesmetano ulete u zamak,
E pa dvojca mogu da igraju tu igru. Možda nisam Bubimir, ali krila imam, i to malo veća.
Zaleteh se i ja ka zamku, ali na zmajorođenog utvare itekako reaguju i ustremiše se pravo ka meni. Dobro dobro, malo ćemo da promenimo plan, i povukoh se nazad da osmislimo šta dalje.
Posle neočekivano više vremena (biće da je zamak veći iznutra nego što deluje), videh Bubimira kako izbi na vrh, tik pored onog snopa svetla koji šiklja u nebesa. I očigledno tu nečeg ima, kad šišmiš krenu da se penje uporedo sa tim snopom.
Znači može da se uđe. Krenuh opet, i bacih hipnotišuću magiju. Dve utvare samo nestaše i mi zajedno krenusmo pravo ka vratima.
U tom trenutku, snop krenu da treperi i postade nestabilniji i kako smo zakoračili u vrata sve se zaleluja i protrese i mi najednom odletesmo nazad, kao da nas neka sila samo odbaci od zamka.
Dooobrooo, ovo neće moći ovako. Kratak odmor, da se sad svi zalečimo i da smislimo šta dalje. Možda se i Bubimir vrati sa nekom idejom.
Tako i bi. „Što niste ušli?“, upita Bubimir i pretvori se nazad u vilenjaka.
Mando ga podozrivo pogleda (naučio sam mu već pokrete glave, sa sve kacigom). Vidim da mu je mnogo sumnjiv ovaj druid. I meni je, ali nemamo šta drugo sad da radimo.
„I gde nam je Thorsten, da se nije zaglavio?“
Pošto se previše stvari izdešavalo u kratkom periodu, reših malo da se primirim i izmeditiram. Ionako me već neko vreme tišti nešto u glavi, od kad smo stigli u ovaj astral nešto nije u redu, i kao neki glas stalno da čujem.
I taman kako sam se primirio, bljesnu mi slika Tiamat i u istom trenutku, misao mi pobeže na drugu stranu, ka nečemu mnogo pozitivnijem, ka prijatelju.
Fokusirah se još jače i polako upadoh u trans.
Glas koji čujem da me doziva polako postaje sve jači i jači. Kroz prostor i vreme, kroz ništavilo, san i javu, čujem svoje ime sve jače i jače, i jedno veličanstveno prisustvo sve bliže i bliže,
BAHAMUT!
Ispred mene, veličanstvena vizija srebrnog božanskog zmaja stvori se u svoj svojoj grandioznosti.
Zapanjen, zatečen, zbunjen i zadivljen, ničice padoh na zemlju, pomalo i zabrinut.
„Potreban si mi Zmago!“
„POTREBNI STE MI SVI“ – ovo već odjeknu i van moje vizije, siguran sam u to.
„Velika je pošast došla na svet. Vi ste u Avernusu duže nego što znate.
Tiamat se ne može zaustaviti. Njena zloba i neutoljiva glad su već progutali previše od sveta.
Iskoristio sam sve što mogu da bih došao do vas i izbavio vas odavde kako bi me pronašli!“
I dalje u zanosu, samo promrmljah: „Reci sve što treba, uradićemo o veliki Bahamutu!“
„Nalazim se na planini Celestijal. Samo ovako vam mogu doći. Sve je naopako. Krejovin je bio moj najbolji ratnik, i ona ga je preobratila, tolika je njena moć, toliko je njeno zlo…
Pokazaću vam put, ali morate doći sami do mene i ubediti me da vam pomognem.“
Na trenutak se zbunih, „Kako misliš da te ubedimo, pa…ovaj… pričamo upravo..“, nastavih.
„Ovo nisam ja, mladi zmajorođeni, ovo je moja manifestacija.“
I kako to izgovori, ispred njegovih nogu otvori se procep u prostoru i vremenu i mi svi ugledasmo naš svet.
BAHAMUT...aaaaa
Bubimir prvi odreagova i krenu kroz portal, ne gubeći ni trenutka. A ni preispitujući šta se desilo. Priznajem, zna da koristi priliku.
Ja, sveže ispao iz transa, poleteh za njim i samo doviknuh Ariji i Mandu da krenu za mnom u portal.
Na žalost, dok su se oni osvestili, utvare krenuše opet ka nama i kad su videle da sam im već pobegao, ustremiše se na njih dvoje.
Arija baci magiju i…. IJAO… e pa Bubimire, dobrodošao u moj svet.
Tik pored mog uveta prolete jedan od Arijinih specijala i pogodi jadnog šišmiša tačno u leđa lansirajući ga kroz portal duplo brže nego što je planirao.
Nikad, ali nikad, ne ići ispred Arije. Lekcija koju smo svi na teži način naučili, i dosta nezgodan prvi utisak koji Bubimir sada ima.
Na svu sreću, druga magija joj pogodi metu i Mando raščisti put do kraja te se zajedno baciše kroz portal i pravo u naš stari, dobri svet.
Opa!
Portal je bio malo više u vazduhu tako da smo svi bupnuli na gomilu u sred, naravno, neke borbe.
Doduše, i nije neka borba, više… situacija.
Evo nas na nekoj plaži, pored malog kampa. Jedan golijat stoji naslonjen na zlatnog idola i zainteresovano nas gleda.
Malo manje zainteresovano, a više prestrašeno nas gledaju trojica nesrećnika, deluju kao neki… banditi koji razrogačeno bulje u nas, pa u jednog misterioznog ratnika u crnom (vidim, neki motiv ove tamne boje danas), pa opet u nas, pa jedan u drugog.
U to ratnik im se obrati – „Možda ćete doživeti sutrašnji dan ako sada nestanete.“
To im se očigledno učini kao dobra ideja, te u trku i oblaku prašine pobegoše koliko ih noge nose. Za njima ostade jedan poster, kao poternica, koju ratnik pokupi i pokaza golijatu.
„Pomaže bog!“, obratih se ja, da pokažem da nismo pretnja.
Rekoh, „POMAŽE. BOG.“
„A koji tačno?“, obrati mi se ratnik.
„Bahamut, sveti otac zmajeva, zaštitnik pravde, dobrote i svetlosti. Na čijoj se misiji upravo i nalazimo!“, izgovorih ja u jednom dahu.
Verovatno je ovo jedan od onih neukih ratnika, pošto ne videh neku reakciju. Uprkos podozrivom pogledu, ratnik se vidno opusti, skloni mač, i izvuče usoljenu hobotnicu. „Bolje razmišljam na pun stomak“, započe on, i krenu da glasno mljacka.
Moram priznati, posle ovoliko vremena na đavolskoj hrani, voda mi krenu na usta, i reših da potpomognem ovo upoznavanje. „Hajde onda da uz hranu čuješ našu priču jer ja sam Zmago Goldscale, legendarni ratnik družine Povratnici bezdana, pobednik paklenih olimpijskih igara Avernusa!“ I opet me inspiracija strefi, te uz magičnu lautu krenuh i za čas mu u najkraćim crtama za svega 20ak minuta ukratko sa dosta slika i detalja, otpevah i izrecitovah ko smo i na kakvom putu se nalazimo.
Za to vreme, nešto drugo se dešavalo što sam tek kasnije video. Naime Mando krenu da se ponaša čudno, i krenu da se povlači ka obodu šume. Kao da je čuo nešto.
Dok sam ja završavao moj fantastični performans pred ratnikom koji je veoma uspešno skrivao svoje oduševljene, videh da mu pogled pade na mapu koja mi je zadenuta za pojasom. To je mapa koju mi je Astaroth ostavio neposredno pre odlaska i na koju sam, iskren da budem, potpuno zaboravio zbog svega što se dešavalo – bega iz arene, portala, astrala i tako tih stvari. A da, i SVETOG OCA ZMAJEVA!
Elem, Kazimir, kako se ispostavilo da se ratnik zove (ha, skoro kao Bubimir, nasmejah se u sebi), me upita odakle mi ta mapa i da li može da je pogleda.
Na to, Arija poskoči i zaustavi me, polako, da vidimo mi prvo šta tu ima. I tako nas dvoje krenusmo da gledamo onu mapu.
Dok smo mi gledali, Bubimir se pretvori u nazad u vilenjaka, i upita Kazimira – „Što se praviš da ti nije bitna, kad je jasno kao dan da ti je jako stalo do nje?“
Malo zatečen crnim slepim mišem koji priča i koji je najednom još crnji vilenjak, Kazimir prizna da mu deluje da je to mapa koja će ga odvesti na odredište do kog već dugo pokušava da stigne.
Pošto Arija i ja ništa korisno nismo zaključili gledajući 5 minuta u mapu, dadoh je Kazimiru koji se zadubi u nju.
Za to vreme upoznah se i sa Ilvarom, prorokom boga mora, po njegovim rečima. „Zdravo Ilvare, ja sam Zmago Goldscale, legendarni ratnik družine Povratnici bezdana, pobednik paklenih olimpijskih igara Avernusa!“ I zahvaljujuć insipraciji koja me danas ne napušta, uz vernu magičnu lautu krenuh i za čas mu u najkraćim crtama za svega 20ak minuta ukratko sa dosta slika i detalja, otpevah i izrecitovah ko smo i na kakvom putu se nalazimo.
„Ovako stoji situacija“, započe Kazimir, „to je ta mapa. Ja umem da je tumačim. Kapetana imamo“, i pokaza glavom na Ilvara. „Brod nam stiže za koji dan. Fali nam samo posada. Izgleda da svi idemo u istom smeru, jer iz ovoga što si nam veoma iscrpno otpevao, dva puta, i molim te nemoj nikad više, to što vi tražite je isto tamo.“
„Čuješ li ti ovo Mando, konačno ćeš pravi brod da vidiš“, okrenuh se ka Mandu i videh ga kako beži ka ivici šume. Ja krenuh da ga dozivam a Arija potrča za njim i taman da ga sustiže kad u tom trenutku iz šume se pojavi celokupna vojska onih ratnika u belim oklopima koji su jurili Manda u pustinji.
Kad te na nišanu drži preko 100 vojnika, jedino što možeš je da položiš oružje, podigneš ruke, i spustiš gaće. Mando uradi 2 od 3 stvari.
Okrenu se ka Ariji, i kao poslednju stvar, mahnu joj za zbogom, podignutih gaća.