Ništa. Jedno veliko ništa. Ja gledao. Thorsten gledao. Arija gledala. I ništa.

Neverovatno da ovoliko čudo koje smo jedva pretekli nema ništa pri sebi od vrednosti. Ko zna, možda je i bilo ali smo verovatno bili suviše uzdrmani da pažljivo gledamo, već smo bili skoncentrisani na to da se nekako oporavimo, dovedemo u red i shvatimo gde dalje.

Ali, ako nema na čudovištu, ima pored Patuljački lepljivi prstići uvek nađu nešto. Ovog puta, jedan magičan samostrel, pokupljen sa još toplog tela nesrećne lovice. Eh, sudbo kleta… Dobro, barem će završiti kod Astarotha jer ovi patuljci sa magijom se ne druže mnogo.

U međuvremenu sam pokušao da se pomolim svetom zmaju ali i dalje nešto ne ide. U glavi mi se roje čudne misli, slike propasti, kataklizme, zmajevskih glava… standardno.

Nakon što smo se oporavili, krećemo u istraživanje grobnice. I dalje ne znamo šta se desilo sa Mandom, on i dalje deluje dosta omamljeno ali poriče da zna šta je to bilo.

Prosto mi deluje čudno da je to bio artefakt koji tražimo, a i nekako smo razumeli da je to u drugoj piramidi… ne znam, ništa mi nije jasno.

Pošto smo očigledno svi već poluludi od svega što nam se dešava, rešili smo da odbacimo svaki oprez i pod svirkom i pesmom umarširamo u koloni u jednu od bočnih prostorija, predvođeni (skroz) ludim patuljcima. To je, očigledno, grobnica, pri kojoj se nalazi i jedan omanji kamp (očigledno onog nepristojnog misterioznog lovca koji nam se umešao tokom bitke). Na kraju prostorije nalazi se kameni sarkofag skroz prekriven paučinom.

To je bilo dovoljno da poremeti hrabrost patuljcima koji se samo okrenuše uz jedan „jebešovo“ komentar i izmarširaše napolje. Astaroth, naravno, otvori grobnicu i u njoj zatekosmo viteza u punoj opremi. Mrtvog, naravno.

Ali, pošto dobro znamo da to što je neko mrtav ne znači da je zaista mrtav, Arija uperi onu našu magičnu lampu i, gle čuda, uzdiže se vitez.

„Pomaže bog, ko si ti?“, upitah ga kao lepo vaspitan bardadin.

Za nekoga mrtvog 665, godina, po njegovim rečima, dosta je pričljiv. Usporen, ali kooperativan. Možda se ne seća svog imena i tako nekih stvari ali traumatičnog kraja se seća. Elem, pre 665 godina (razmenili smo na brzaka datume i aktuelne tračeve – otud znamo), on i njegovih 12 saboraca su dovedeni ovde na prevaru i žrtvovani. Ko ih je zaveo i žrtvovao – pitate se? Pa to sam ga i ja pitao.

Sergej, beli smrad. Ko drugi.

Ono što nije dobro je nastavak, jer je poslednje čega se seća predskazanje da će se probuditi kad bude došlo vreme da se ritual završi. Šta god on bio.

Ja ga pitam da krene sa nama, ali, iako je voljan, tih pola metra na sat ga neće daleko odvesti. Pa ne možemo samo da ga ostavimo ovde, taman smo ga probudili!

Međutim, kako se Arija odmaknu sa lampom, vitez se samo sruši na zemlju. Sir Cumsalot krenu da mu skine oklop ali ga samo brzi refleksi spasiše da ne ostane bez ruke ili ko zna čega još – neka jaka magija je u pitanju i ovaj leš se ne dira.

Ostatak nastavi da istražuje druge prostorije a ja se vratih u kamp da vidim da li ima nešto. Ima, 2 čudne bočice sa crvenom i 1 bočica sa plavom tečnošću. I taman krenuh da ih identifikujem kad krenu iz grobnice neki čudan dim/izmaglica koja poče da me guši.

Izleteh napolje, neobavljenog posla i ubrzo od svugde poče ta izmaglica polako da nadire. Pošto jedino Mandu izgleda da ne smeta, ostatak družine se uputi ka izlazu, dok on ostade da na brzaka ispita da li nešto ima u drugim prostorijama – po njegovim rečima, sem razvaljenih grobova, recki na zidu ili zatrpanih prolaza, nije bilo ništa. Ne znam da li da mu verujem, smrdi na sumnjivo.

No, nije da imamo nekog izbora. Uputismo se u njegov leteći brod i krenusmo ka drugoj piramidi. I evo, naravno, problema. Konj ni mrtav neće nazad u vreću, što znači da će Sir Cumsalot na konju da nas prati. Tako i bi.

Ostavismo mu magični kamen za sporazumevanje i uputismo smo se vazduhom a Sir Cumsalot & konj peskom ka našem finalnom odredištu.

Kako smo sleteli i izašli iz broda, začusmo uspaničeni glas iz magičnog kamena. „Ovaj, kako ovo radi, hm, da probamo, ljudi, ovaj, u problemu sam, pljuc, živi pesak sve mu jebem da mu jebem…. DOLAZITE BRZ…“

Pa taman smo stigli, jel moguće da je stalno neko sranje sa ovim patuljcima?! Mando, Thorsten i ja uletesmo nazad u brod, dok  Astaroth i Arija ostadoše da malo izvide situaciju. A vidim da Astaroth i dalje malo čudno gleda u Thorstena, i to ne baš na dobar način. Sve mi se čini da mu i dalje zamera što ga nije oživeo…

No, prioriteti – jedan patuljak i jedan konj (ako mene pitate, dva konja, hnjohnjojhehehe).

Stigosmo kao munje do Cumsalota, i to u poslednji čas, jer da smo samo malo kasnije došli, pevao bih sad jednu tužnu pesmu o budalastom patuljku koji nije Thorsten.

Mando se spusti nisko, otvori vrata broda i Thorsten i ja bacismo uže Sir Cumsalotu koji se uz jedvite jade uzvera nekako.

„Moj konj, moj divni konj!“, uzviknu on čim se pope i zaista, jadnoj životinji samo nozdrve vire iznad peska. Pogledasmo se obojca, i gurnu me sa ivice Cumsalot a ja u slobodnom padu razvih krila i porinuh u spasilačku misiju. Ali, avaj, pustinja je surova i neka žrtva je morala biti podnešena.

Zgrabih konja za grivu ali uto ga nešto povuče ispod peska, umalo i ja da upadnem. I, uz jedan dubok, uznemirujući zvuk, pustinja proguta svoju žrtvu. Šta god da je ispod peska, ne želim da ga upoznam.

Avaj jadni konj, dobro sam ga poznavao...

U jednoj tužnoj atmosferi uputsimo se nazad ka piramidi – Thorsten i Cumsalot naričući i napijajući se a ja tiho sviruckajući na lauti, čisto da nerviramo dovoljno Manda dok vozi.

Za to vreme, Arija i Astaroth (nego, jeste li primetili da se oboje zovu na slovo „A“? Svi se zovemo na neko drugo slovo, jedino njih dvoje isto. Možda tu ima nečega… A možda i nema. Možda sam i ja malo pijan zbog isparavanja od ova dva prokleta patuljka…)… dakle, za to vreme, Astaroth se prvi penje u piramidu. Ubrzo zatim stižemo i mi i kreće cirkus – jedan pijani patuljak je pakao, dvojca su već apokalipsa. I dok se ja rvem sa Thorstenom, Sir Cumsalot se uzvera malo uz stepenice i onda samo skortlja dole umalo nas ne pokršivši sve. Nema, jedino rešenje je da ih naslonim jednog uz drugog, tutnem na ivicu stepenica i pustim da odspavaju – ovde ni magija ni šamar neće pomoći.

Uredno izbegavši ovaj neprijatni zadatak, Mando i Arija se popeše za Astarothom a ja im se pridružih nakon što se niz stepenice skotrlja mrtvi vojnik (onaj Mandov). To mi je definitivno privuklo pažnju pa ustrčah gore i imam šta da vidim.

Još dosta mrtvih vojnika (Mando je šutnuo jednog da mi skrene pažnju), i velika vrata kroz koja se ulazi u prostoriju na vrhu piramide i iz koje izbija svetlo. Unutra sad stoje svi (minus patuljci) i sa vrata Astaroth mi baca jedan medaljon u ruku. Lep, zlatni medaljon, sa detaljnim gravurama i crvenim rubinom a u njemu – slika. Možda nije magičan, ali kao da jeste – to je lepa lovkinja. Kako sam zaustio da pitam odakle mu, pogled mi skliznu na beživotno telo u dnu prostorije – „LEOPOLD!“, uskliknuh i poleteh ka njemu. Pa zar je moguće da je sudbina ovako surova! Da prvo izgubim lepu rendžerku, sad i Leopolda. I u to mi sinu – on je brat kojeg je ona tražila. I koga je ubio onaj nepristojni lovac na čudovišta.

I da mi je oduzeo šansu za stvarno fantastičnom trojkom.

Dakle, NEPRISTOJNI LOVČE NA ČUDOVIŠTA – najebao si ga.

Nakon inicjalnog šoka, konačno mogu da pogledam prostoriju kako treba. Prvo što vidim je Astaroth koji deluje jako fokusiran ispred ogromnog raskriljenog ormana. Njegova unutrašnjost je ispunjena raznovrsnim natpisima, runama i slikama. Tri odmah prepoznajem jer su na zmajevskom jeziku: „kataklizma“, „veliki rat“ i … ajoj, „Tiamat“.

Uto Arija baci magiju i pročita sve:

„Samo ravnoteža može zaustaviti rat“.

„Artefakt je ključ, ali samo voljno srce ga može upotrebiti.“

„Tri sveta moraju igrati kao jedno.“

Priča se polako sklapa, jasno je da je neko veliko sranje u pitanju. Astaroth je dobro primetio, da na slikama deluje da je to Sergej (beli smrad) koji prinosi neku žrtvu. Sve polako dolazi na mesto, jedino što je to mesto poprilično zajebano. Artefakt liči kao na neki tablet ili svitak, ako dobro gledamo ove slike. No koliko je sve čudno, moguće i da grešim.

I ova prostorija je jako čudna. Iznad tog ormana stoji ogromna statua zmije sa plamtećim očima. Nimalo preteći. Prosto onako, domaćinska atmosfera.

I, kao da ni to nije dosta, i ove 2 sfinge na ulazu… ček, otkud sad one? Nije ih bilo, samo su se pojavile.

Hm….

Prilazim oprezno da vidim otkud sfinge na ulazu i šta će sad da se desi, Astaroth sa druge strane, i u tom trenutku oči im zasvetleše i Arija vide da obe obasjavaju tačno jedno dugme/runu na ormanu.

Astaroth odmah polete da ga stisne. GDE ĆEŠ!? GDE SI KRENUO!? Na svu sreću, nekako škrbavo je skočio jer sam se i ja spetljao i tako nekako se smandrljasmo obojica na zemlju.

„Čekaj da se svi skupimo i ona dva idiota otrezne pa da onda svi zajedno otvorimo ovo čudo, uzmemo artefakt i konačno nešto pokrenemo sa mrtve tačke“, rekoh Astarothu dok se koprcao u mojim snažnim, muževnim rukama.

„Neće nam nigde pobeći, tu smo ispred.“ Uz gunđanje, složi se i on i svi ostali i uputismo se ka brodu da odspavamo i pobedonosno ujutru stisnemo to dugme i uzmemo to po šta smo došli.

E pa, pobeglo je.

Jutro je možda pametnije od večeri, kako kažu naši stari, ali mi nismo ni jutro, ni veče, već samo budale.

Mando je bezuspešno pokušao da izluftira brod koji i dalje smrdi na džibru od isparenja koja su dva pijana patuljka celu noć ispuštala tako da smo dosta nervozni došli na vrh piramide i zatekli… Ne znam šta smo zatekli, znam šta nismo zatekli.

Nismo zatekli mrtve vojnike. Nismo zatekli Leopolda. A nismo zatekli ni orman kakvog smo ga ostavili – otvorenog.

Sad, ne samo što je zatvoren, nego je i zaključan. Još mamurni patuljci zapeše da ga otvore i, naravno, sjebaše ga. Uz krc, bum, i još par zvukova koji uopšte ne treba da se čuju kad se otvara tako delikatan mehanizam, poispadaše neki dugmići i polomiše se neki natpisi.

Jao, svevamjebemdavamjebem… i jedan ludi patuljak je bio mnogo. Ovako kad su dvojica, količina loših ideja se samo umnožava. Kao gljivice. Ili kao osip. Ili kao ovi silni pauci što se sad nešto vrte oko Manda – operi taj oklop ponekad, znaš…

Stisnu Astaroth ono dugme, ču se neki klik i krenu plafon da se spušta ka nama. Divno, samo nam je to trebalo. Zna se da ne radimo dobro pod pritiskom. A pritisak upravo postade još veći.

Stiskanje drugih dugmića je dovelo do toga da se sad i zidovi približavaju i sad je već potpuni haos i nikakva logika i tumačenje natpisa ne pomažu. Posle mahnitog isprobavanja kombinacija i stiskanja dugmića, konačno i nas malo sreća da pogleda i potrefismo redosled.  Bilo je nešto, nešto, pa runa, nešto, pa opet runa ili tako nekako. Ali, bukvalno, u poslednjem trenutku jer prostorija, koja je na početku bila baš velika je sad takva da smo svi dosta zbijeni jedni uz druge i kad otvorimo orman, ako nešto pukne, sine, sune ili prsne – svi smo ga ugasili.

Otvori Mando orman, i jedino što se ugasilo je žar u našim očima i srcu.

Prazno.

Ispravka, lep jastuk. Na kome je nešto verovatno bilo.

Arfefakt.

Bio.

Više nije.

Odjednom, iz dubine zemlje, prolomi se gromoglasni prasak, i sve krenu da se trese. Pod poče da puca pod našim nogama i već načeta prostorija krenu da se urušava.

Mando zgrabi onaj jastuk i zajedno sa nama izlete napolje u…

Posle zaglušujuće tutnjave koja izgleda kao da se sama zemlja otvara da nas proguta, nastupi trenutak jezive tišine. I u tom trenutku, predskazanje o kom smo sve vreme upozoravani, krenu da se odvija pred našim očima.

Visoko na nebu, otvori se 5 portala – crveni otkri astralnu ravan, drugi, beli, Aldov zamak, a preostala tri, crne, zelene i plave boje, neke nepoznate svetove. I iz njih izbiše zaslepljujući snopovi svetlosti koji krenuše da se spajaju, kruže i u daljini se oformi vrtlog boja iz koga krenu da izbija snažna energija koju čak i mi, ovoliko daleko, osetismo.

Kako se taj ogromni stub svetla oformio i bukvalno spojio nebo i zemlju, ovih 5 portala se zatvori.

„Dobro je, najgore je prošl…“, zaustih. Prerano.

Našu nadu, prekinuše, na suprotnim krajevima neba, na hiljade malih portala iz kojih pokuljaše, neizdrživo kao bujica koja nosi sve pred sobom, armije svetla i tame spremne da jednom za svagda reše ovaj vanvremenski sukob.

Sa jedne strane, u blještavim oklopima, okupani vatrom i suncem, hiljade i hiljade anđeoskih ratnika krenuše strelovito ka tom vrtlogu. U istom trenutku, kao u ogledalu, pokulja crna bujica demonskih ratnika pravo iz najdublje utrobe podzemlja. E da, i neka horda kostura trči kroz pustinju ka tom svetlu, ali sad stvarno ne mogu i njima da se bavim.

Kao da sve ovo već nije dovoljno, iz anđeoske armije izdvaja se jedna kugla svetla i energije i kao munja tresnu među nas. Iz svetla i dima, uspravi se ogromni sveti ratnik i pokaza prstom na Astarotha. „Ne možeš se više opirati prinče!“

To je to Astarothe, što smo se družili – družili smo se…

Da budem iskren, ja da sam na Astarothovom mestu, ja bih se usrao. Mislim, budimo realni. Počela je apokalipsa. Vidim ratnike i čuda o kojima sam samo iz predanja znam. I povrh svega toga, plamteći anđeo jedno 3 puta veći od mene tresne ispred i pokaže prstom.

Ali, dobro je što nisam Astaroth, već što je Astaroth… on… mislim, Astaroth… ma znate na šta mislim…

Proradi čuveni inat i drčnost u njemu i pretvori se u trenutku u ono što smo videli u pustinji kad smo ga oživeli (tj. kad se sam oživeo). I krenu borba.

Jesam li već spomenuo da ovaj aneđoski ratnik ima plamteći mač? Nisam? E ima ogroman plamteći mač.

I sad taj plamteći mač, iznenađujuće velikog dometa, mlati po Astarothu i Sir Cumsalotu koji se sad sigurno otreznio do kraja. U sekundi se snašao i zgrabio mi sa struka vreću čudesa i izvuče magično sedlo. Opa, evo nam ga vitez na belom, spektralnom konju.

Ovaj anđeo ima i neku auru koja ga štiti, niko ne može da ga pogodi. E pa, ima čika Zmago za tebe jedan poklončić – op’, dispell. Udrite ljudi!

Arija ga prokle, a Thorsten… Thorsten učini nešto veličanstveno.

Ja zaista ne znam šta su oni pili sinoć, ali šta god da je bilo, moram da probam ako preživimo.

Thorsten izvuče sekiru, pogleda anđela tamo gde bi trebalo da su mu oči (em daleko od Thorstenove glave, em mu se stvarno ne vidi faca), pljunu na sekiru koja krenu u tom trenutku da gori! IDEMOOOOOOO!

Astaroth se teleportuje iznad anđeoskog ratnika i baci se na njega u pokušaju da napravi podjenako epsku scenu. Ali, jedan je patuljak (tehnički – dva, ali jedan sa korozivnom pišaćkom i plamtećom pljuvačkom). Astarothova akrobacija nekako završi sa njim na ovom ratniku, ali kandže mu se samo odbiše o njegov oklop uz škripu.

Uto anđeo prizva neke utvare, kao čopor divljih demonskih mačaka koje se baciše na Sir Cumsalota. Za to vreme Mando krenu da ubija malo te utvare i onda izvuče ono svoje čudo i raspali po ovom nesrećniku – e to je već osetio.

Međutim, nešto nezgodno se desi – Ariji krenu da iz grudi pulsira i blješti onaj rubin na koji smo svi pomalo zaboravili, a ona izgleda ponajviše, i to skrenu pažnju ovom anđeoskom ratniku na sekund. Samo je pogleda i izraz nepojmljivog straha se pojavi na njenom licu. Šta god da joj je uradio, Arija sad prestravljeno beži od njega i okreće se da gađa svugde samo što dalje od njega.

„ISPRED MENE ARIJA, ZNAM ZA JADAC!“

Za to vreme, pomahnitali Thorsten krenu da mlati onom plamtećom sekirom (ha, plamteća sekira na plamteći mač), i razvali ratnika tako da mu odvali deo oklopa.

„Beži beži kukav… ne ne ne, šalio sam se!“ Kao munja, i to bukvalna, uzdiže se ratnik i samo tresnu između nas, razvalivši, pri tom, deo stepeništa. A bogami i mene, Manda, Ariju…

Thorsten polete ka njemu i veštim udarcem sekire ga opet razvali što inspirisa Sir Cumsalota da se i on uključi malo, a ne samo da mlati ove mačke.

Vreme je za taktičko pregrupisanje, tako da se odmačinjem polako i spremam da bacim jedino što nas može sad zaštiti – malu kolibu. Leomundovu.

Zgodna magija, taman da se sklonimo i zalečimo, samo Thorsten, Astaroth, i Sir Cumsalot da obiđu ovog ogromnog plamtećeg ratnika, preskoče polomljene stepenike i eto ih na sigurnom.

I dok je Astaroth bio zauzet ubijanjem ovih demonskih mačaka (aman više sa tim mačkama), anđeo se teleportova do našeg đavolka i mučki, sa leđa, krenu da ga mlati.

Ne znam ni kako je ostao na nogama ovoliko dugo?! „Dolazi Astarothe, brzo, ovde nam ne može ništa!“, uzviknuh.

I taman kad je krenuo, anđeo izgovori nešto, naš đavolak se ukopa u mestu i jedan snažan udarac ga konačno obori na zemlju.

Dok smo svi nemoćno gledali kako se plamteći mač uzdiže visoko iznad glave da zada finalni udarac, nešto se desi što nas sve zaustavi. Koji god ritual da je taj plamteći stub u daljini označavao se završio.

Anđeo pogleda ka tamo, na trenutak zamrznut u potezu, spusti mač i pokaza prstom na Astarotha i kao munja se ponovo vinu u nebo, jureći ka nečemu što krenu da se pojavljuje.

Jedna, druga, treća… pet ogromnih zmajskih glava poče da se pomalja iz tog svetla. Pet glava koje donose zlo i teror.

Tiamat…

Ni ova armada koju je izgleda Mando nekako dozvao, i koja se dobro setila da dođe, neće moći ništa da uradi.

Doba tame je pred nama.

END OF CHAPTER III